Ljubav znači odrastanje: „Svetlost koju smo izgubili“ autorke Džil Santopolo
Želite li recenziju u četiri reči? Sjajno štivo za plažu.
„Svetlost koju smo izgubili“ autorke Džil Santopolo je jedna od onih knjiga u koje lako utonemo, napisana da svira po nitima vašeg srca i da je poredite sa „Dok nisam srela tebe“.
Glavna junakinja i jedini pripovedač, Lusi Karter, započinje priču kao studentkinja u Njujorku, a završava je kao udata majka troje dece sa uspešnom karijerom televizijskog producenta. Na kraju, mislim da bi trebalo da plačemo zbog nje. Malo? Mnogo? Zavisi od čitaoca i njegovog pogleda na ljubavne veze kakve god da su prirode – u ovom slučaju, reč je o onima koje vode ka zajedničkom životu.
Najveća ljubav Lusinog života je Gejb, kolega sa fakulteta na koga prvi put nailazi tokom napada 11. septembra 2001. godine u Njujorku. Užas trenutka ubrzava njihovu vezu kojom zadovoljavaju neophodnu, hitnu potrebu da se osete povezanim sa drugim ljudskim bićem, a sve se to manifestuje uzavrelim strastima. Nije to loš način da započnete vezu, naravno, ali taj nivo emotivne bliskosti je teško održati na duže vreme.
Neću otkriti mnogo ako kažem da se sudbina i razumna doza sebičnosti udružuju kako bi razdvojile Gejba i Lusi, dovoljno dugo da ona upozna svog budućeg supruga Darena. Tokom većeg dela knjige pratimo Lusinu upornu, iako povremenu, privučenost ka Gejbu, čak i kada život sa Darenom ne može biti bolji.
Sa kim će na kraju završiti? Ah, kada bih to otkrila, ne bi bilo potrebe da ovu knjigu ubacite u svoju torbu za plažu, zar ne? Drama je ono što je čini vrednom vašeg vremena provedenog na peškiru sa malo peska među prstima na nogama. Tako da ću radnju ostaviti na tome i samo dodati još ovo: ne dolaze sve velike ljubavi sa vrelim seksom na kuhinjskom podu i u toaletima restorana. Niti bi trebalo. Iz perspektive čitaoca, u više navrata sam želela da uhvatim Lusi za ramena i protresem je. Jako. I da joj kažem da ljubav tvog života zapravo može biti i čovek spreman da uzme iz tvog naručja bebu koja se ukakila kako bi ti mogla da se istuširaš.
Parafraziraću, ali postoji sjajna rečenica iz filma „Igra sudbine“, koji se, ironično, bavi temom srodne duše, a u kojem prijateljica govori ženi koja je gotovo izgubila razum tražeći svoju srodnu dušu da obustavi potragu i fokusira se na čoveka za koga je verena. „Nije to odustajanje“, kaže joj. „To je odrastanje.“ Slušajte me, svi vi zaluđeni sudbinom: niko ništa istinitije nije rekao.
Izvor: chicagonow.com
Prevod: Dragan Matković
„Svetlost koju smo izgubili“ autorke Džil Santopolo je jedna od onih knjiga u koje lako utonemo, napisana da svira po nitima vašeg srca i da je poredite sa „Dok nisam srela tebe“.
Glavna junakinja i jedini pripovedač, Lusi Karter, započinje priču kao studentkinja u Njujorku, a završava je kao udata majka troje dece sa uspešnom karijerom televizijskog producenta. Na kraju, mislim da bi trebalo da plačemo zbog nje. Malo? Mnogo? Zavisi od čitaoca i njegovog pogleda na ljubavne veze kakve god da su prirode – u ovom slučaju, reč je o onima koje vode ka zajedničkom životu.
Najveća ljubav Lusinog života je Gejb, kolega sa fakulteta na koga prvi put nailazi tokom napada 11. septembra 2001. godine u Njujorku. Užas trenutka ubrzava njihovu vezu kojom zadovoljavaju neophodnu, hitnu potrebu da se osete povezanim sa drugim ljudskim bićem, a sve se to manifestuje uzavrelim strastima. Nije to loš način da započnete vezu, naravno, ali taj nivo emotivne bliskosti je teško održati na duže vreme.
Neću otkriti mnogo ako kažem da se sudbina i razumna doza sebičnosti udružuju kako bi razdvojile Gejba i Lusi, dovoljno dugo da ona upozna svog budućeg supruga Darena. Tokom većeg dela knjige pratimo Lusinu upornu, iako povremenu, privučenost ka Gejbu, čak i kada život sa Darenom ne može biti bolji.
Sa kim će na kraju završiti? Ah, kada bih to otkrila, ne bi bilo potrebe da ovu knjigu ubacite u svoju torbu za plažu, zar ne? Drama je ono što je čini vrednom vašeg vremena provedenog na peškiru sa malo peska među prstima na nogama. Tako da ću radnju ostaviti na tome i samo dodati još ovo: ne dolaze sve velike ljubavi sa vrelim seksom na kuhinjskom podu i u toaletima restorana. Niti bi trebalo. Iz perspektive čitaoca, u više navrata sam želela da uhvatim Lusi za ramena i protresem je. Jako. I da joj kažem da ljubav tvog života zapravo može biti i čovek spreman da uzme iz tvog naručja bebu koja se ukakila kako bi ti mogla da se istuširaš.
Parafraziraću, ali postoji sjajna rečenica iz filma „Igra sudbine“, koji se, ironično, bavi temom srodne duše, a u kojem prijateljica govori ženi koja je gotovo izgubila razum tražeći svoju srodnu dušu da obustavi potragu i fokusira se na čoveka za koga je verena. „Nije to odustajanje“, kaže joj. „To je odrastanje.“ Slušajte me, svi vi zaluđeni sudbinom: niko ništa istinitije nije rekao.
Izvor: chicagonow.com
Prevod: Dragan Matković
