Laura Barna: Umetnik je sam po sebi tragična istorijska figura

Jugo je vetar s vulkanskim slojevima pamćenja koji pobuđuju različite emocije, i pitanje je koji od slojeva i na koji način utiču na pojedinca i zašto on prima baš jedan od njih, u rasponu od tuge i melanholije do egzaltiranosti i uzbuđujuće sreće.

„Valere osećanja jugo pojačava gde kad do fatalnosti: uveličavajući ih ili pak prigušujući, ali svaki put tenzično neizvesno. Otuda spas u buri, čija jasnost i preciznost definišu stanje i vode ka ozdravljenju. Bar naizgled ili privremeno – do naleta novog juga. Zajedno sa urednicima i direktorom Lagune iskapali smo suštinu ovog romana u naslov 'Jugo uvek okreće na buru'“, objašnjava književnica Laura Barna u razgovoru za Danas „morski“ naslov svog novog romana, koji je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna.

Ovo je njen deseti roman u kome se sa Senjaka i Topčidera, na kojima je smeštena radnja većine njenih knjiga, otisnula do bezimenog jadranskog ostrva i Meksika, dok su istorijske ličnosti kao glavne junake zamenili umetnici – slikarka sa njenim inicijalima i imenom, muzičar sa međunarodnom karijerom.

Ovo je naizgled intimna analiza odnosa dvoje umetnika koji preispituju svoju vezu – ona priča u prvom licu u prva dva poglavlja, on u trećem, da bi se na kraju ispostavilo da su oni sve vreme junaci prikrivenog trilera, a njihova priča dobija elemente manipulacije i zloupotrebe. Zbog čega takav preokret u samoj završnici knjige i do kraja nerazjašnjen motiv „mutnih poslova“ u umetničkom svetu?

Ovo bi mogao biti bilo koji ljudski odnos dvoje prijatelja, kolega, ljubavnika, s tim da je svaka od emocija složenih ljudskih relacija u ovom romanu pojačana činjenicom da su akteri umetnici, koji su neretko kao raspuštena i neodgovorna deca. Neodgovorna prema sebi prvenstveno, ali zato veoma odgovorna prema svom radu. Stoga su često i izvor kojekakvih manipulacija i banalizovanja, u svetu u kom je trgovina nadzakon. U ovom slučaju trgovina retkim insektima. Nesvesni da su iskorišćeni za prljave rabote, a i kad toga postanu svesni, nije im važno jer: „Igra je završena, svako je dobio ono što je hteo“, čime Mladić prividno okončava ovaj roman.

Koliko su umetnici danas „žrtve“ svojih agenata, zastupnika, politike, pa i lične manipulacije, što sve srećemo u ovoj knjizi?

Nije to, nažalost, odlika samo današnjeg doba, brojni su slučajevi raznih manipulativnih radnji kroz istoriju umetnosti i istoriju kulture uopšte. Današnje vreme nam deluje katastrofično i bezizlazno jer smo mu lični svedoci, ili čak sudeonici, što ume dodatno da boli. Uvek je pokretač bio novac, koji je dovoljno živ i alav da bezobzirno jede sopstveno vreme i prostor, deformišući i izopačavajući sve što je u njima. Tako govorimo o lažima i lažnim vrednostima, uz veru u umetnost kao sredstvo za preobražaj sveta. Lično verujem u tu misiju Umetnosti!

Odnos glavnih junaka je više intelektualan nego emotivan – satkan od preispitivanja i samoispitivanja. Da li je to postalo dominantna osobina savremenog čoveka, šta se dogodilo sa osećanjima i potrebom da se voli i bude voljen?

Sposobnost voljenja je jedna od najteže ostvarivih, budući da zahteva požrtvovanost, nesebičnost, empatiju, davanje, deljenje, isključivanje rivalstva, pa i žrtvu… a za sve to nismo spremni ili i ne pokušavamo da se spremimo, plašeći se narušavanja sopstvenog komoditeta i pre svega – promena. Čini mi se da nikada češće nije pominjana reč „ljubav“ koliko danas, a da je nikada manje nije bilo, što je opet proizvod savremenih trendova i komercijalizacije svakog segmenta naših života, teledirigovanih medijskim sadržajima. I, naravno, od šume se ne prepoznaje drvo. Drvo za gitaru koju glavni junak u ovom romanu pokušava da napravi svojoj ženi, ne bi li odsvirao tonove njenoga tela. Tek tada je to ljubav – sjedinjavanje sa partnerom i obostrano razumevanje.

Kako je ovaj roman nastao i u kojoj meri je lična priča?

Da bih što vernije prikazala atmosferu i likove unutar specifikuma, obilazila sam mnoga ostrva, pa i malo, bezimeno Ostrvo, neucrtano u geokarte ili morske mape, na Jadranskom moru. Pandan ovom prirodnom ostrvu je veštačko ostrvo u predgrađu Meksiko Sitija, u okrugu Soćimoko, a vezivno tkivo dva udaljena kraja sveta je Beograd i njegovo kulturno žarište Galerija „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu. Raspon i vremenski i prostorni brišu niz uzbudljivih dešavanja udenutih u triler priču, jednu od mogućih kad su umetnici glavni akteri. Priča bi bila originalnija i ličnija da sam imala iskustvo boravka u Meksiku, tako da je atmosfera te divlje i autentične zemlje prepuštena mojoj imaginaciji i mašti. Nadam se da sam uspela da je verodostojno dočaram.

Identitet u romanu imaju glavni muški lik Ognjen Tanović, galerista Nevena Mirović i Meksikanci, dok su Ostrvo i likovi koje na njemu upoznajemo bezimeni – Dečak, Mladić, Gradonačelnik, Stranac, koji tek u epilogu postaje Igor Dragojević. Zašto?

Ostrvo negira istorijsku realnost. Ono je nadistorijski prirodni rezervat u kom caruju autohtoni ljudski zakoni vođeni iskonskim osećanjima, na koja smo uglavnom zaboravili ili ih ne prepoznajemo u sebi, zaokupljeni nametima i egzistencijalnim obavezama. Ništa na Ostrvu nije jasno definisano, niti ima svoje trajanje, nije fiksirano, pa ni oimenjeno. Tako je i sa ostrvskim likovima. Poimanje lepote u skladu je sa prirodnim datostima, a dato im je obilje. Ostrvo je proizvoljni sistem unutar globalnog, strogo uređenog sistema. Izolaciona tačka na geografskoj mapi sveta u znaku večitih sirovih snaga kojima se čovečanstvo podmlađuje, time i obnavlja. Rezervat eliksira za očuvanje civilizacije, naravno, sve ovo metaforski izraženo.

Šta znači simbolika broja sedam i zbog čega se glas majke glavne junakinje često čuje iz pozadine?

U matematici i ljubavi sve je dozvoljeno, pa i igra brojevima i njihovim značenjem, ali i psihološkim preispitivanjima. Često se matematičkim metodama poigravam simbolikom brojeva, dajući im ulogu i moć koji mogu ponekad i menjati tok radnje romana, ili u boljem slučaju navode čitaoca da biraju jedan od krakova romanesknog lavirinta. Sedam u svim kulturama ima slično značenje. On upućuje na smer promene, nakon zatvaranja ciklusa pozitivnih obnova i kružne dovršenosti, što je u romanu istaknuto umetničkim sredstvima – slikom ali i muzikom, pramajkom umetnosti. Deca smo dok imamo roditelje, a kad ih izgubimo, preuzimamo odgovornost i teret njihovih identiteta. Majka je primarna i ovo je uvod u prisvajanje karaktera stvoriteljke, ali i uporno suprotstavljanje nečemu što je deo nas. Igra je dobar način prevazilaženja ovakvih iskustava i onaj ko ne ume da se igra, bolje i da ne izaziva jugo i buru.

Kako objašnjavate to što se u ovom romanu junaci prethodnih Vaših knjiga imaju „eho“ – mnogi od njih se pominju u dijalozima i razmišljanjima glavnih junaka?

To su uglavnom ličnosti iz istorije umetnosti i kulture koji su jedno doba svojim inovacijama, eksperimentima i smelošću proizveli u zlatno doba, ili bar doprineli da se ono takvim proizvede. Mnogi od tih istorijskih ličnosti obradila sam u svojim prethodnim knjigama, vodeći se prvenstveno tragizmom genija i kad taj tragizam nije neminovan. Umetnik je sam po sebi tragična istorijska figura, čak i kad tako nije predstavljena. Neko ko tananim senzibilom prima naslage dešavanja kroz, ne samo istorijsko nego i arheološko vreme, ne može ostati ravnodušan niti se obmotati oreolom sreće. Neko ko je takvim usudom sakupljanja iskustava stigmatizovan tragizmom, ostavlja traga u kulturološkom hodogramu.

Da li se za „Jugo uvek okreće na buru“ moglo reći da je, osim promene izdavača i neka vrsta zaokreta u Vašem pisanju?

Moj novi roman „Jugo uvek okreće na buru“ bi mogao biti zaokret, pre svega, u ličnom doživljaju sveta i okoline, sagledanom kroz novu temu. Ali „potpis pisca“ je prilično kompleksan izražaj, koji tek zadovoljenjem svih segmenata: stila, jezika, senzibila, intuicije, mašte, smelosti, rizika, pa i ludosti, čini potpis validnim. Mislim da sam sačuvala sve pomenute segmente, u okviru savremene priče, kao sublimat prethodno ispričanih, a koje su se mahom bazirale na umetničkoj tematici vezanoj za minule epohe. Uostalom, i toponimi Senjak i Topčider su svojevrsna beogradska ostrva, slobodne zone koje u međuratnom periodu naseljavaju kulturni poslenici, naučnici, umetnici, a što je za pisca stalan izazov.

Tragom Uroborosa

Roman je Laguna objavila krajem septembra, ima li mesta pitanju o novim književnim planovima i da li ostajete u svetu likovne umetnosti?

Ne pravim velike pauze između knjiga, dovoljno mi je malo odmorište da prikupim ideje za novu priču. I nisam od pisaca koji kriju ono o čemu pišu. Govorim i govorim, znanima i ne znanima, jer nikad ne znam iza koje okuke leži cilj. A proces pisanja me donekle navodi na to. Ne pravim koncept, dopuštam da me život nagradi ili demantuje, i svako to, dobro ili loše iskustvo unosim kao epizodu ovog ili nekog od prošlih dešavanja, jer život i jeste krug. U romanu „Jugo uvek okreće na buru“, to je Uroboros. Počela sam da prikupljam građu za roman o Grupi umetnika, koji su 1919. godine registrovani pod tim imenom kao ujedinjen pokret svih umetnosti koji će u Srbiju upustiti duh i dah modernizma, zahuktalog Evropom kao rezultat rezignacije, očaja i umora izazvanih Velikim ratom. Reč je o korifejima Novog doba, čijom zaslugom, čak i brojnošću mali narodi postaju veliki, ali i sastavni deo sveopšteg civilizacijskog i kulturološkog procesa. Težak rad, ali sladak!

Istoričar umetnosti među piscima

Pored romana Laura Barna je autor i dve knjige pripovedaka i jedne knjige eseja. Po obrazovanju je istoričar umetnosti i iza sebe ima više od 270 publikovanih stručnih radova u domaćoj i stranoj periodici. Dobitnica je više nacionalnih književnih nagrada, a njene priče i eseji prevedeni su na mađarski engleski, poljski i slovački jezik. Član je Udruženja književnika Srbije, pokretač mnogih akcija za popularizaciju i širenje kulture, autor književnog i umetničkog programa „Isidora nas sluša“, koji se održava u Kući kralja Petra Prvog na Senjaku.

Autor: Jelena Tasić

Izvor: Danas