U prepunom Delfi Caféu u SKC-u u četvrtak, 27. avgusta predstavljen je prozni testament naše velike književnice Svetlane Velmar-Janković „Prozraci 2“ koji je priredio Žarko Rošulj.
O nastavku „Prozraka“ – sećanja Svetlane Velmar-Janković – koji su prvi put objavljeni 2003. i od tada privlače pažnju čitalaca, govorili su vidno ganuti pisac Aleksandar Gatalica, priređivač Žarko Rošulj i urednik Dejan Mihailović.
Nastavak prve knjige „Prozraka“ Svetlane Velmar-Janković rasvetljava odiseju njene porodice kroz prilike i neprilike novog, socijalističkog režima gde nije bilo mesta za pripadnike poražene i omražene građanske klase.
Žarko Rošulj je uz uspomene Svetlane Velmar-Janković na svog oca Vladimira i porodicu priključio i dokumenta, fotografije i pisma iz porodične arhive. Dejan Mihailović je podsetio da je saradnja Lagune i Svetlane Velmar-Janković počela pre nekoliko godina i da je sama književnica želela da ona počne sa „Dorćolom“ i „Prozracima“ koje je smatrala svojim najboljim delima.
Aleksandar Gatalica je sa mnogo ljubavi i poštovanja govorio o Svetlani Velmar-Janković koju je upoznao početkom devedesetih i otkrio da „dele“ rođendan 1. februara. On je ocenio da su „Prozraci 2“ prozni uzorak njenog stila, mišljenja, reči, duha i da će sa njima njeno književno nasleđe nastaviti da živi. „Prozraci 2“ su autohtona vrsta poetske proze koja odgovara samo Svetlani, rekao je Gatalica. Oni su hibridni žanr Svetlane Velmar-Janković koja je bila najveća, najpitomija zaštitnica svoje građanske klase. Gatalica je rekao i da Svetlana Velmar-Janković nije napisala mnogo od „Prozraka 2“ jer je poslednje godine života potrošila na „Kapije Beograda“ ali je ono što je priređeno kako njen tako i poetski testament njenog oca, poznatog pisca Vladimira Velmar-Jankovića. Kao njemu najbitniji, najlepši ili najzanimljiviji deo izdvojio je poglavlja „Prozraka 2“ koja se bave 1951, 1952. i 1953. godinom kada je nastao nukleus moderne književnosti čijim se naslednikom i sam smatra.
Žarko Rošulj je pročitao esej o genezi „Prozraka“ koji su počeli kao priča o detinjstvu za ediciju antologije moderne književnosti koju je Svetozar Koljević planirao da priredi za sarajevsku Svjetlost početkom devedesetih. Ta edicija je nestala tokom rata u Bosni da bi potom novinar Miša Jevtić iz razgovora koje je 1992. imao sa Svetlanom Velmar-Janković za drugi program Radio Beograda napisao knjigu „Lagum Svetlane Velmar-Janković“. To je bio početak „Prozraka“ koji su potom objavljeni u Stubovima kulture 2003. i od tada su mnogi čitaoci tražili od autorke njihov nastavak, a Rošulj je posebno izdvojio jednog – filmskog kritičara Vuka Pavlovića, koji je kao poslednju želju od Svetlane Velmar-Janković i Žarka Rošulja zatražio nastavak „Prozraka“. Rukopis je Rošulj odneo na Pavlovićev grob. Plan Svetlane Velmar-Janković bio je da se po izlasku iz bolnice posveti „Prozracima 2“ čije je „dve trećine“ već imala završene ali ju je u tome sprečila smrt. Rošulj se potom, na nagovor Lagune, prihvatio zadatka da rukopis „Prozraka 2“ upotpuni dokumentima, fotografijama i pismima iz porodične arhive koje je našao u koferu na tavanu porodične kuće Velmar-Janković.
Nastavak prve knjige „Prozraka“ Svetlane Velmar-Janković rasvetljava odiseju njene porodice kroz prilike i neprilike novog, socijalističkog režima gde nije bilo mesta za pripadnike poražene i omražene građanske klase.
Žarko Rošulj je uz uspomene Svetlane Velmar-Janković na svog oca Vladimira i porodicu priključio i dokumenta, fotografije i pisma iz porodične arhive. Dejan Mihailović je podsetio da je saradnja Lagune i Svetlane Velmar-Janković počela pre nekoliko godina i da je sama književnica želela da ona počne sa „Dorćolom“ i „Prozracima“ koje je smatrala svojim najboljim delima.
Aleksandar Gatalica je sa mnogo ljubavi i poštovanja govorio o Svetlani Velmar-Janković koju je upoznao početkom devedesetih i otkrio da „dele“ rođendan 1. februara. On je ocenio da su „Prozraci 2“ prozni uzorak njenog stila, mišljenja, reči, duha i da će sa njima njeno književno nasleđe nastaviti da živi. „Prozraci 2“ su autohtona vrsta poetske proze koja odgovara samo Svetlani, rekao je Gatalica. Oni su hibridni žanr Svetlane Velmar-Janković koja je bila najveća, najpitomija zaštitnica svoje građanske klase. Gatalica je rekao i da Svetlana Velmar-Janković nije napisala mnogo od „Prozraka 2“ jer je poslednje godine života potrošila na „Kapije Beograda“ ali je ono što je priređeno kako njen tako i poetski testament njenog oca, poznatog pisca Vladimira Velmar-Jankovića. Kao njemu najbitniji, najlepši ili najzanimljiviji deo izdvojio je poglavlja „Prozraka 2“ koja se bave 1951, 1952. i 1953. godinom kada je nastao nukleus moderne književnosti čijim se naslednikom i sam smatra.
Žarko Rošulj je pročitao esej o genezi „Prozraka“ koji su počeli kao priča o detinjstvu za ediciju antologije moderne književnosti koju je Svetozar Koljević planirao da priredi za sarajevsku Svjetlost početkom devedesetih. Ta edicija je nestala tokom rata u Bosni da bi potom novinar Miša Jevtić iz razgovora koje je 1992. imao sa Svetlanom Velmar-Janković za drugi program Radio Beograda napisao knjigu „Lagum Svetlane Velmar-Janković“. To je bio početak „Prozraka“ koji su potom objavljeni u Stubovima kulture 2003. i od tada su mnogi čitaoci tražili od autorke njihov nastavak, a Rošulj je posebno izdvojio jednog – filmskog kritičara Vuka Pavlovića, koji je kao poslednju želju od Svetlane Velmar-Janković i Žarka Rošulja zatražio nastavak „Prozraka“. Rukopis je Rošulj odneo na Pavlovićev grob. Plan Svetlane Velmar-Janković bio je da se po izlasku iz bolnice posveti „Prozracima 2“ čije je „dve trećine“ već imala završene ali ju je u tome sprečila smrt. Rošulj se potom, na nagovor Lagune, prihvatio zadatka da rukopis „Prozraka 2“ upotpuni dokumentima, fotografijama i pismima iz porodične arhive koje je našao u koferu na tavanu porodične kuće Velmar-Janković.
