Kupi sebi te proklete ljiljane, frapućino ili takose sa gvakamole sosom

„Kupi sebi te proklete ljiljane“ jedina je self-help knjiga koja će vam ikada biti potrebna. Ne verujete? Pre svega, ovo nije jedna od onih self-help knjiga na kakve ste navikli. Tara Šuster nije ni autoritarni terapeut čelične ruke koji će vam kroz toliko i toliko tačaka skockati život, niti proslavljena govornica koja će vam saopštiti neku očiglednu istinu i time promeniti sve. Ta vrsta self-helpa je i inače  prevaziđena, pre svega zato što su u međuvremenu ljudi počeli da gledaju na njih sa podozrenjem jer odišu neiskrenošću: fabrikovane po istom modelu za ljude koji su ionako bolno svesni svojih slabosti, bez pravog „mesa“ – autentičnog ljudskog iskustva, a nisu opremljene savetima koji su zaista primenljivi u svakodnevnom životu. Ne, Tara Šuster je još jedna uboga i dezorijentisana duša, baš kao i vi, koja je poželela da sredi svoj život. Ona će vam pomoći da postanete nindža ljubavi prema sebi, a da pritom ne morate da se samoogolite ili alarmirate vijuge u mentalnoj vratolomiji kako biste konačno spoznali sve proklete istine o ljudskom rodu, a koje nikad nećete ni uspeti da implementirate u svoj život upravo zbog onih slabosti koje su nam duboko upisane u genetski kod – i zbog kojih ćete se osećati samo još gore.

Tara je uspešna komičarka koja je vrlo rano počela televizijsku karijeru. Ona je iskrena, spontana, duhovita i, do skora, prilično promašena osoba. Kao i mnogi, i ona je odrastala u disfunkcionalnoj porodici, mada priznaje da to nije pravo opravdanje za njeno problematično ponašanje u odraslom dobu. Jednog jutra, Tara se probudila u svojoj dvadesetpetoj godini, mamurna i potpuno nesvesna gde se nalazi, i zatekla na telefonu usplahirane poruke njene terapeutkinje. Da, zvala je pijana svoju terapeutkinju usred noći i pretila da će se ubiti. Tog jutra je odlučila da stavi tačku na svoj infantilan i haotičan život koji se pre oslanjao na eskapizam nego na suočavanje sa stvarnošću.

Ali idemo polako. Tara kaže da su istine tu sve vreme, ali da ih mi ili ne primećujemo ili ne obraćamo dovoljno pažnje na njih. Ona ne nudi bombastična rešenja i rigorozne mehanizme po kojima žive najuspešnijih petoro ljudi na svetu. Prepustite krajnosti onima koji žive ekstremno zahtevne živote. Vama je potrebno samo nekoliko jednostavnih trikova, mnogo iskrenosti i malo doslednosti.

Tara je štreber i marljiva osoba. Sa kakvim god problemom da se suoči, ona ga zapiše u svoj Gugl dokument koji broji hiljade stranica posle pet godina vrednog zapisivanja. Prvo je počela sa vođenjem dnevnika. Svakog jutra budila se ranije da zapiše tačno tri stranice sa što manjim proredom svega što joj padne na pamet. Bunarila je po svojoj podsvesti pre nego što se opasulji, otvori Instagram i skuva prvu kafu. Zapisivala je neke repetitivne i dosadne misli poput: „Treba da kupim toalet papir“ i „Želim ogromni latte“, koje su se ponavljale svakog jutra. Ali onda je primetila i neka druga poklapanja, misli koje su uvek bile tu ali nikad nisu bile dovoljno artikulisane. Nešto vam se uvek vrzma po glavi? Tara će reći: zapišite. I zapišite ponovo, hiljadu puta, sve dok konačno ne osvestite šta je to što obrće unutrašnji mehanizam u vama, što – dobro ili loše – pokreće i ponašanje koje želite da promenite. Možda mislite da ste super samosvesni i da vam ne treba ovakav jeftin trik za srednjoškolce. Ipak i to zapišite. Začudićete se koliko negativnih, samosabotirajućih pa i okrutnih stvari govorite sebi svakodnevno.

Kada je uspela da dovede u red svoj dnevnik i svoj mentalni prostor, Tara je imala malo više kontrole nad svojim životom. Takođe, kad je uspela da začepi gubicu neprijateljskom „ja“ koje je čučalo u njoj i samo čekalo da posrne i napravi novu glupost, mogla je malo lakše da diše. Sledeći korak je bio da prokljuvi šta su njeni analgetici, čime sebe otupljuje. Njen je bio trava. Zapitajte se i vi, šta vam služi kao štaka, destruktivna navika koja vas uvek iznova sabotira.

Manijakalno vođenje beleški pomoglo je Tari da prokljuvi jednu od najvećih misterija njenog odraslog života – kako to da je uvek singl. Odnosno, kako to da uvek ima prolazne veze od po dva meseca, zbog kojih uvek bude emotivno skrhana. Pošto je marljivo zapisivala sve aspekte svojih iskustava, uspela je da uvidi destruktivni šablon koji ju je tvrdoglavo pratio na svim dejtovima kao zlosutna senka: uvek je tražila muškarce koji su dobri na papiru i očajni u privatnom životu – a koje će upravo ona popraviti. Ona će vam reći koliko je blagorodno napisati zahvalnicu svim bivšim momcima jer vas je svaka propala veza bar nečemu naučila. Ona će vam reći da su signali bili tu od samog početka, da vam ljudi na hiljade načina, rečima, postupcima i neverbalnom komunikacijom stalno govore ko su i šta su, a vi sve vreme radite sve što je u vašoj moći da čujete i vidite – ono što vi želite.

I još će vam reći da vam treba fizička aktivnost koja vas psihički opušta. I da ona sama piše poruke zahvalnosti kao da joj život prokleto zavisi od njih. I to jeste tako. Ako ste se probudili osećajući se kao beskorisna vreća, pošaljite poruku zahvalnosti drugarici koja vam spremila večeru pre neki dan. Tara će vam reći da morate da imate listu prijatelja koji dižu raspoloženje i koji nikad ne kažu ono pogubno „ali“ na novost zbog koje ste uzbuđeni. I da kupite sebi te proklete ljiljane, frapućino ili takose sa gvakamole sosom jer zaslužujete te pomalo luksuzne sitnice koje vam ulepšavaju život. Ona će vam sve to reći, i to ne u maniru Drage Savete, niti kao keva ili skupa terapeutkinja, već kao osoba od krvi i mesa sa dovoljno životnog kredibiliteta da možete da joj poverujete.

Autorka teksta: Nevena Milojević