Autor teksta je čuveni američki ilustrator Nejtan Gelgad koji se na sajtu izdavača Pingvin osvrnuo na ovaj slavni roman i prikazao najvažnije tačke iz ovog teksta u ilustracijama.

Kada sam bio tinejdžer, posedovao sam primerak knjige „Na putu“, sa koricom koja je na pozadini bila boje morske pene, dok je na prednjoj strani bila crno-bela fotografija Džeka Keruaka i Nila Kesidija. Nisam siguran ko mi je preporučio tu knjigu, niti zašto sam je izabrao. Ali, budući da jesam, imala je tačno takav učinak kakav „Na putu“ i treba da ima.

Uz dosta buke sam upao u svet Džeka Keruaka. Dopalo mi se sve u vezi sa njim. Vožnja kroz celu zemlju, sa samo blagim nagoveštajem plana i još manje novca. Ljubav prema džezu, isprekidane rečenice zbog kojih misliš da knjiga i nije tu kako bi tebi ispričala priču, već joj je cilj da prati Keruakove misli. Najviše od svega – prijateljstvo i igra međusobnog otkrivanja. A sve to se dešavalo pre interneta, tako da je proces saznavanja svih detalja bio zasnovan na iščitavanjima biografija Džeka Keruaka i listanje kolekcija bitnik literature.

Bitnik pisci su slavili svoj uticaj, tako da je učenje o Keruaku i Alenu Ginsbergu značilo da usput učim o Tomasu Volfu, Džin Genet, Vilijemu Blejku, Luisu Ferdinand Selinu, Voltu Vitmanu. Nikada nisam proputovao autom celu zemlju, ali me je knjiga „Na putu“ poslala na dugo putovanje otkrivanja nekih od mojih omiljenih knjiga i pesama.

Ali, s vremenom sam počeo da se plašim ove knjige. Naravno da će proza koju sam doživeo kao bujnu dok sam bio mlađi, sada delovati kao naduvena i popustljiva, puna nametnute, samosvesne detinjaste potrebe za pažnjom. Da li ću moći da  pročitam ovu knjigu a da ne osetim potrebu da se sklupčam? Ako ne zbog same knjige, a ono u ime sećanja na naivnog srednjoškolca koji sam bio kada sam je prvi put čitao?

Moje brige su bile bezrazložne. Ispalo je da ova knjiga nije ono čega sam se sećao. Na moje veliko iznenađenje, to je novela koja ima strukturu i stil koji savršeno odgovaraju radnji. Dalje, to je iznenađujuće melanholična knjiga. Narator, Sal Paradajz, ima osećaj „da je sve mrtvo“, i nije u stanju da se otrese tog osećaja do kraja knjige, doživljavjući sebe i sve okolo kao duhove. Ako postoji nešto što je uznemirujuće u vezi sa ovom knjigom, to nije stil, već skoro kriminalni način na koji glavni lik tretira žene. Ali, taj način svakako nije nerealan.

„Na putu“ je priča koja govori o literarnim herojima bitnik generacije, ali duga poglavlja knjige, na koja sam skoro zaboravio, čine ona najbolja poglavlja. Ti delovi nemaju ništa sa Keruakovim prijateljima piscima, već sa njegovim viđenjem siromašne američke radničke klase. Vozači kamiona koji ga povezu s vremena na vreme ili lutalice koje sreće na putu ne doživljavaju to kao avanturu, već su u potrazi za poslom. I on sam nalazi posao kao radnik obezbeđenja u barakama, osećajući se bedno na tom poslu, i luta obalama Kalifornije sa mladom Meksikankom razmišljajući da ostatak života provede radeći sa migrantima. Dva puta doživljava da mu se iluzije razbiju, nakon putovanja na Zapad, i završava tako što pravi jeftine sendviče koje će jesti u autobusu dok se bude vraćao kući.

Mogao bih da kažem da je baksuzno čitati „Na putu“ kao tinejdžer zato što se pretvori samo u to – u knjigu koju čitate kao klinac. Ali najbolje delove ove knjige može da ceni samo čitalac koji ima dugo životno iskustvo i koji zna kakav je osećaj biti pobeđen.

Ilustracije možete pogledati na ovom linku.

Izvor: signature-reads.com