Kritika „Romana o pijanstvima“ Igora Marojevića
Niko dosad, ne zna se zašto, nije pisao o knjizi „Roman o pijanstvima“ (Laguna, 2019), ali, napominje se, kao četvrtom romanu ovog autora; prethodna tri zaslužuju da se samo naznače: „Dvadeset i četiri zida“ (1998), „Schnitt“ (2014) i „Tuđine“ (2018).
I neko, ko pogleda u biografiju, može ovo osporiti, jer će videti da je tamo navedeno još nekoliko naslova: to su sve bili, više-manje, neuspeli književni pokušaji.
Treba ovo reći sada, kad već to nisu učinili čitaoci rukopisa (prijatelji!) i urednici, posebno kad je reč o naslovima „Beograđanke“ (zbirka priča) i „Prave Beograđanke“.
Ako neko misli da ova tema više odgovara Basari, verovatno je u pravu, nimalo naivna pomisao, ali, znate, uvek je bilo malo prostora na zadnjem sedištu ovog lista. Famozno prokletstvo zadnjeg sedišta i neprestana borba s glavnim junakom jedne knjige (divno beše Glavni biti, dok ga nije pročitao) – o tome, uostalom, ne treba govoriti (ili: ko nije bio – biće!).
Glavni junak neprestano dokazuje – propter vitam vivendi perdere causas / zbog življenja izgubiti cilj života. To je velika cena zbog koje ne dolaze (kod onih koji su sposobni za nešto više) ona visoka razmišljanja, jer dopušta da mu duh zauzmu i ispune lične stvari i niske brige (Artur Šopenhauer).
Presija koja se navodi, a koju donekle oblikuju ostali likovi (epizodni), ne govori ništa dugo nego izdržati i (uz)držati sebe nad okolnostima – pijanstvima – zarad vrline visokog razmišljanja.
O tome, uostalom, govorio je i Horacije: „Inter cuncta leges et percontabere doctos, / Qua ratione ques traducere leniter aevum; / Ne te simper inops vexetque cupido, / Ne pavor, et rerum mediocriter utilium spes.“
Ili, „Uvek moraš razmišljati i pametne ljude pitati za savet kako možeš da provedeš život što mirnije, da te ne muči i ne uznemirava neprekidno nemoćna želja, niti strah, ni nada na stvari od osrednje vrednosti.“ Epizodni likovi čine glavni deo narativne strukture, ali ne vrše njeno oblikovanje.
Dakle, pored pripovedača i glasa Majke, glavne likove čine Dada i Marica. Verovatno bi sve bilo jasnije kad bi se ovde umetnula jedna ilustracija iz knjige koja bi, veoma lako i efektno, objasnila odnose između glavnih i epizodnih likova. Ali, tome ne služi književna kritika.
Ona je uvek (ili bi tako trebalo biti) bliža književnosti (kao umetnosti) nego književnom delu.
Prepričavanje književnog dela je svakako dozvoljeno, ali ne u nekom ozbiljnijem sagledavanju knjige već u onim udvaračkim susretima, recimo, sa veoma strpljivom ženom koja ima vremena da sluša to diletantsko-filozofsko reprodukovanje sopstvene nemoći.
No, dobro, donekle je ovo i primer kako su žene, kroz istoriji čovečanstva, Orfeja zamenile onim bludnikom Dionisom.
Ovo nije roman o piscu zavisnom od alkohola, ovo nije onaj dobri (a novi) stari Marojević i, na koncu, ovo nije roman koji ponosno stoji i koji se preporučuje trezan – ovo su sve marketinški trikovi koji mogu golicati samo strpljive žene.
Iako se ponekad dâ učiniti da je roman pisan kao da ističe i poslednje vreme čoveka, i da se kao takav mora predati uredništvu, Igor Marojević je, bez ikakve zadrške, napisao književno delo koje ne golica već pogađa čovekovu bit. Iz razloga što nije zapao u banalna zapažanja i bespotrebna osvrtanja i zadržavanja na sekvencama koje više služe kao reflektovanje svakodnevice nego što predstavljaju ono unutrašnje i ono skriveno kao dominantno.
U „Romanu o pijanstvima“ ima više onoga što je skriveno od čitaoca, dok ono što impresionira, pisac, stavlja u prvi plan svog narativnog obrasca kojim omogućuje i jedno, posve, površno čitanje.
Zato je i rečeno da neki konačni cilj romana (ako se tako nešto može tvrditi) ne treba tražiti u bednim i površnim marketinškim trikovima već u onome što je dato kao skrivenost, tj. u onim susretima sa samim sobom.
Uzdići sebe, kao čitaoca, nad svakodnevnim okolnostima koje roman čine dinamičnim i potražiti u sebi ona minijaturna zadovoljstva protkana finim osećajima za literaturu. Naravno, sad ne postoji namera da se objašnjava, a možda nema ni neke prevelike volje, kako naslov romana, i na koji način, vrši ulogu pri stvaranju semiotičke mreže značenja.
To se može, uostalom, saznati kod Ženeta (Gérard Genette) ili, ako neko baš hoće, neka pročita ponešto kod Fraja ili Skulsa i Keloga (Northrop Frye, Robert Scholes, Robert Kellogg), dok kod Judžina Vinavera (Eugène Vinaver), u The Rise of Romance, možete saznati nešto o komentaru narativa koji, u retrospektivnom obraćanju, nudi i nove informacije koje čine, na izvestan način, komplementarnu osnovu samog narativa.
Dakle, ovo su bili okviri u kojima se „Roman o pijanstvima“ Igora Marojevića može čitati. I bilo bi sasvim besmisleno da se došapne još poneko ime teoretičara, jer, kao što je rečeno, ovo je roman koji zahteva postepeno o-čita-vanje, a ne da teoretičar književnosti stoji nad glavom čitaoca i govori kako se čita književno delo.
No, ono što će reći još jednom može glasiti ovako: Ne treba uživati u propter vitam vivendi perdere causas i zadovoljiti sebe svim čulnostima natopljenim uzavrelom čovekovom ustajalošću, već pokazati vrlinu i spremnost da se Marojevićev roman pošteno pročita, jer knjiga zaslužuje da bude na listi najboljih romana ovogodišnje produkcije. Sasvim sigurno. I tu nema neke velike dileme.
Dakle, ne bi to bila lista od ko zna koliko autora – ne manje od tri, ali i ne više od pet romana.
Autor: Nemanja Veljović Subrosa
Izvor: Danas
I neko, ko pogleda u biografiju, može ovo osporiti, jer će videti da je tamo navedeno još nekoliko naslova: to su sve bili, više-manje, neuspeli književni pokušaji.
Treba ovo reći sada, kad već to nisu učinili čitaoci rukopisa (prijatelji!) i urednici, posebno kad je reč o naslovima „Beograđanke“ (zbirka priča) i „Prave Beograđanke“.
Ako neko misli da ova tema više odgovara Basari, verovatno je u pravu, nimalo naivna pomisao, ali, znate, uvek je bilo malo prostora na zadnjem sedištu ovog lista. Famozno prokletstvo zadnjeg sedišta i neprestana borba s glavnim junakom jedne knjige (divno beše Glavni biti, dok ga nije pročitao) – o tome, uostalom, ne treba govoriti (ili: ko nije bio – biće!).
Glavni junak neprestano dokazuje – propter vitam vivendi perdere causas / zbog življenja izgubiti cilj života. To je velika cena zbog koje ne dolaze (kod onih koji su sposobni za nešto više) ona visoka razmišljanja, jer dopušta da mu duh zauzmu i ispune lične stvari i niske brige (Artur Šopenhauer).
Presija koja se navodi, a koju donekle oblikuju ostali likovi (epizodni), ne govori ništa dugo nego izdržati i (uz)držati sebe nad okolnostima – pijanstvima – zarad vrline visokog razmišljanja.
O tome, uostalom, govorio je i Horacije: „Inter cuncta leges et percontabere doctos, / Qua ratione ques traducere leniter aevum; / Ne te simper inops vexetque cupido, / Ne pavor, et rerum mediocriter utilium spes.“
Ili, „Uvek moraš razmišljati i pametne ljude pitati za savet kako možeš da provedeš život što mirnije, da te ne muči i ne uznemirava neprekidno nemoćna želja, niti strah, ni nada na stvari od osrednje vrednosti.“ Epizodni likovi čine glavni deo narativne strukture, ali ne vrše njeno oblikovanje.
Dakle, pored pripovedača i glasa Majke, glavne likove čine Dada i Marica. Verovatno bi sve bilo jasnije kad bi se ovde umetnula jedna ilustracija iz knjige koja bi, veoma lako i efektno, objasnila odnose između glavnih i epizodnih likova. Ali, tome ne služi književna kritika.
Ona je uvek (ili bi tako trebalo biti) bliža književnosti (kao umetnosti) nego književnom delu.
Prepričavanje književnog dela je svakako dozvoljeno, ali ne u nekom ozbiljnijem sagledavanju knjige već u onim udvaračkim susretima, recimo, sa veoma strpljivom ženom koja ima vremena da sluša to diletantsko-filozofsko reprodukovanje sopstvene nemoći.
No, dobro, donekle je ovo i primer kako su žene, kroz istoriji čovečanstva, Orfeja zamenile onim bludnikom Dionisom.
Ovo nije roman o piscu zavisnom od alkohola, ovo nije onaj dobri (a novi) stari Marojević i, na koncu, ovo nije roman koji ponosno stoji i koji se preporučuje trezan – ovo su sve marketinški trikovi koji mogu golicati samo strpljive žene.
Iako se ponekad dâ učiniti da je roman pisan kao da ističe i poslednje vreme čoveka, i da se kao takav mora predati uredništvu, Igor Marojević je, bez ikakve zadrške, napisao književno delo koje ne golica već pogađa čovekovu bit. Iz razloga što nije zapao u banalna zapažanja i bespotrebna osvrtanja i zadržavanja na sekvencama koje više služe kao reflektovanje svakodnevice nego što predstavljaju ono unutrašnje i ono skriveno kao dominantno.
U „Romanu o pijanstvima“ ima više onoga što je skriveno od čitaoca, dok ono što impresionira, pisac, stavlja u prvi plan svog narativnog obrasca kojim omogućuje i jedno, posve, površno čitanje.
Zato je i rečeno da neki konačni cilj romana (ako se tako nešto može tvrditi) ne treba tražiti u bednim i površnim marketinškim trikovima već u onome što je dato kao skrivenost, tj. u onim susretima sa samim sobom.
Uzdići sebe, kao čitaoca, nad svakodnevnim okolnostima koje roman čine dinamičnim i potražiti u sebi ona minijaturna zadovoljstva protkana finim osećajima za literaturu. Naravno, sad ne postoji namera da se objašnjava, a možda nema ni neke prevelike volje, kako naslov romana, i na koji način, vrši ulogu pri stvaranju semiotičke mreže značenja.
To se može, uostalom, saznati kod Ženeta (Gérard Genette) ili, ako neko baš hoće, neka pročita ponešto kod Fraja ili Skulsa i Keloga (Northrop Frye, Robert Scholes, Robert Kellogg), dok kod Judžina Vinavera (Eugène Vinaver), u The Rise of Romance, možete saznati nešto o komentaru narativa koji, u retrospektivnom obraćanju, nudi i nove informacije koje čine, na izvestan način, komplementarnu osnovu samog narativa.
Dakle, ovo su bili okviri u kojima se „Roman o pijanstvima“ Igora Marojevića može čitati. I bilo bi sasvim besmisleno da se došapne još poneko ime teoretičara, jer, kao što je rečeno, ovo je roman koji zahteva postepeno o-čita-vanje, a ne da teoretičar književnosti stoji nad glavom čitaoca i govori kako se čita književno delo.
No, ono što će reći još jednom može glasiti ovako: Ne treba uživati u propter vitam vivendi perdere causas i zadovoljiti sebe svim čulnostima natopljenim uzavrelom čovekovom ustajalošću, već pokazati vrlinu i spremnost da se Marojevićev roman pošteno pročita, jer knjiga zaslužuje da bude na listi najboljih romana ovogodišnje produkcije. Sasvim sigurno. I tu nema neke velike dileme.
Dakle, ne bi to bila lista od ko zna koliko autora – ne manje od tri, ali i ne više od pet romana.
Autor: Nemanja Veljović Subrosa
Izvor: Danas
