Kristofer Karlson: „Znamenje“ kao priča o malim mestima i velikim temama
Kristofer Karlson švedski je pisac i kriminolog koji je objavio brojne knjige. Njegov roman „Znamenje“, čija se radnja odvija u mestu Marbek, bio je povod za razgovor u kojem otkriva sve što ste želeli da saznate o ovoj knjizi, ali i kriminologiji i njegovim planovima za budućnost. (Napomena: intervju je prvobitno objavljen 2020. godine.)
Foto: Thron Ullberg
Šta se sve izdešavalo od trenutka kada ste objavili roman „Znamenje“? Kakve su reakcije publike?
Moram da priznam da su reakcije zaista fantastične. Za mene je ovo bila posebna godina – neverovatno je videti kako čitaoci, od Treleborga do Kirune ali i širom Evrope, tako dobro reaguju na priču o običnim ljudima i malim mestima, poput onog u kojem sam odrastao. Reakcija publike verovatno potvrđuje da je roman uspeo da dotakne univerzalne teme koje prevazilaze same okvire mesta radnje. To mi, kao pisci, pokušavamo da postignemo svakom novom knjigom, iako u tome ne uspevamo uvek.
Radnja knjige smeštena je u Marbek, jedno zaista malo mesto. Kako ste odabrali baš tu lokaciju?
Odlično pitanje! Ali na njega ne mogu da dam kratak i jednostavan odgovor. Relativno kratka verzija glasila bi da pisac često traga za kontrastima. Makar sam primetio da je tako u mom slučaju: ukoliko sam upravo završio pisanje romana koji se odvija u velikom gradu, sledeći najčešće smeštam u manje mesto. Roman „Znamenje“ sam počeo da pišem čim sam završio serijal o Leu Junkeru, čija se radnja odvija u Stokholmu. A taj kontrast ima veoma važnu ulogu.
Postoji još jedan bitan razlog: da bi neko mesto postalo poprište radnje mog romana, ono mora da probudi pisca u meni. Što nije sasvim jednostavno. Bio sam u Parizu, Čikagu i Barseloni i mislim da su zaista veličanstveni gradovi, ali me ne inspirišu kao pisca. Jedina mesta koja poznajem dovoljno dobro – i koja me upravo zbog toga intrigiraju i privlače – jesu mesto u kojem živim, Stokholm, i ono iz kojeg potičem, Tofta u Marbeku. Postoji zabluda da nas privlače mesta koja ne poznajemo, ali zapravo je obrnuto: što više znate o nekom mestu, ono vam više znači i u vama budi sve više pitanja i misli.
Istovremeno ste i doktor kriminologije i pisac, što je sjajna kombinacija. Da li ste ikada poželeli da se oprobate u pisanju nekog drugog žanra?
Nisam, da budem iskren, a ni sam ne znam zašto. Priče koje volim i likovi koji mi padaju na pamet obično su takve prirode da im je mesto na polici sa krimićima. Ne umem da objasnim zašto me baš oni privlače, niti zašto me drugi žanrovi ne zanimaju u istoj meri.
Na koji način znanje i iskustvo iz kriminologije koristite u svojim knjigama?
U svakom krimiću, pre ili kasnije, dođe trenutak kada morate da slažete, pa pisac mora da bude i prilično vešt lažov. Bavljenjem kriminologijom se razvija istančan unutrašnji osećaj za pitanja zločina i kazne, što pomaže da znate kada možete da slažete, a kada ne. Otprilike tako nekako (smeh).
Kada Vaši čitaoci mogu da očekuju nešto novo? Šta nam sledeće spremate?
Pre nekoliko godina doneo sam odluku da ću pisati manji broj knjiga, kako bi bile što kvalitetnije. Roman „Znamenje“ pisao sam dve godine, a već više od godinu dana radim na novom krimi romanu.
To je muka s pisanjem – nikada se ne može u potpunosti savladati. Ne mislim da se usput ništa ne nauči; naprotiv, uči se neprestano. Ali tek kada završite sa pisanjem knjige, tada shvatite njenu pravu prirodu i sve ono što je bilo neophodno da bi nastala. Svaka nova priča zahteva da naučite nešto novo: kako da je ispričate, o čemu se zapravo u njoj radi, kakva će biti sudbina likova i koji su njihovi motivi. Ništa od toga ne znate kada počnete da pišete, a sam proces u velikoj meri podrazumeva upravo to otkrivanje.
Svakoga dana napredujete malim koracima, stranicu po stranicu. Upravo zato je ovaj posao toliko zahtevan. Kada osetite da „ide dobro“, što se ponekad dešava, obuzima vas euforija. A kada ide loše, što se takođe dešava, i to prilično često, proces ume strašno da frustrira. U takvim trenucima pitam se zašto se, zaboga, uopšte ovime bavim, kako sam dogurao dovde i zašto, uprkos iskustvu, ceo proces ne postaje lakši (smeh).
Dakle, kada sam povučen i udubljen u misli, to je zato što sam u procesu otkrivanja nečeg novog o sebi, o svetu u kojem živim i o svetu koji roman pokušava da dočara. Možda zvuči čudno, ali kod mene tako funkcioniše.
Da li imate savet za buduće pisce?
Uh, teško je to reći. Verovatno imam. Najvažnije je istrajati u samom činu pisanja. Savremeni svet ne ide naruku nama piscima. Naprotiv: pisanje je spor proces koji zahteva samoću i tišinu. I dalje moram svesno da odvajam vreme za pisanje; moram da se odričem drugih stvari koje bih rado radio, jer pisanje mora biti prioritet.
Nemojte se zavaravati mišlju da ćete moći da pišete „usput“. Ukoliko zaista želite da pišete, verovatno ćete morati nečega da se odreknete. Ukoliko na to niste spremni, možda ne bi ni trebalo da pišete.
Izvor: nilmasbokhylla.wordpress.com
Prevod: Kristijan Vekonj
