Kratak život „Princa pesnika“ Branka Miljkovića dovoljan za vanvremensku poeziju

Na današnji dan, pre 91 godinu, između dva svetska rata u Kraljevini Jugoslaviji, rođen je – još za života prozvan „Princ pesnika“ – slavni Branko Miljković.

Poznati Nišlija je odrastao u ratnim godinama u gradu koji su obeležila velika stradanja posle okupacije 1941. godine. Dok se svetom odvijao najkrvaviji rat u istoriji, Miljković je u zarobljenom Nišu učio prva slova. Posle osnovne škole završio je čuvenu Prvu nišku gimnaziju „Stevan Sremac“, jednu od obrazovnih ustanova sa najdužom tradicijom u zemlji.

Iako njegov talenat i umeće ne prolaze nezapaženo tokom srednjoškolskih dana, veliki iskorak u književnom svetu dešava se tek posle selidbe i studija filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sa osamnaest godina je objavio svoju prvu pesmu u beogradskom listu Zapisi, ali u prestonici, međutim, nailazi na prepreke u publikacijama svog rada. Miljković nije želeo da svoje ime veže za Komunističku partiju, a cena za to bila je njegovo ignorisanje. Istrajavajući u pokušajima da stupi u kontakt sa izdavačima, za blistavi proboj među najdarovitije jugoslovenske pesnike zahvalnost duguje kolegi Oskaru Daviču, koji mu pomaže da objavi prve pesme u Beogradu 1955. u časopisu Delo.

Različita su tumačenja kako je ratno vreme u kome je živeo ostavilo trag na njegovo stvaralaštvo. U poeziji Branka Miljkovića često se sreću motivi vatre, praznine, smrti i ništavila. Njegova dela obeležile su i socijalne i rodoljubive teme. Veliki uticaj na rane radove Miljkovića imali su francuski simbolisti Pol Valeri i Stefan Malarme, kao i njegovo visoko obrazovanje tokom kojeg se upoznao sa antičkim filozofima, među njima posebno nadahnut Heraklitom.

Bio je najmlađi član grupe posleratne generacije pesnika u Jugoslaviji poznatih kao neosimbolisti. Njegova prva zbirka „Uzalud je budim“ iz 1957. godine postiže uspeh, a u narednim godinama štampa knjige „Vatra i ništa“, „Poreklo nade“, „Krv koja svetli“, a zajedno sa Blažom Šćepanovićem „Smrt protiv smrti“.

Kao većina pesnika tog vremena prevodio je stranu poeziju sa ruskog i francuskog jezika, a bavio se i pisanjem eseja i kritikom. O njegovom životu su ispričane brojne kontroverze, međutim bez verodostojnih podataka i sa velikim vremenskim otklonom ostale su tek na nivou nagađanja.

Mladi Miljković je već u svojim dvadesetim godinama živeo dane najveće pesničke slave. Prestižnu Oktobarsku nagradu dobio je 1960. godine, što je značajno podiglo njegovo samopouzdanje. Beograd mu, međutim, vrlo brzo postaje tesan i on se krajem 1960. seli u Zagreb.

Poznato je da je imao problem s alkoholizmom, često je viđan po beogradskim, kasnije zagrebačkim kafanama. Iako se u njegovim biografijama može sresti da je bio veliki boem, verovatnije je da njegovi dani nisu prolazili tako romantično. Postoje svedočenja kako se Miljković pred kraj života prepustio alkoholu, a kad se napije postajao je agresivan i upadao u tuče, zbog čega je često privođen.

U 27. godini života Miljković je pronađen obešen o drvo na periferiji Zagreba. Prema zvaničnim beleškama, kao uzrok smrti se navodi samoubistvo, međutim, nisu izostali argumenti koji govore o nameštaljkama, nasilnoj smrti i ubistvu.

„Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?“, uzvikivao je Miljković u jednoj kafani samo mesec dana pre svoje smrti. To je bilo dovoljno da se potpali sumnja o umešanosti komunističkog režima koji je, istina, agresivno vršio represiju nad neistomišljenicima. Slutnje o ubistvu Branka Miljkovića nikada nisu dokazane.

Brankovi roditelji Marija i Gligorije i brat Dragiša poklonili su 1971. godine niškom muzeju sačuvanu zaostavštinu Branka Miljkovića. Kuća u kojoj je živeo i stvarao u Ulici Đorđa Kratovca 52 u Beogradu prvi put je otvorena za javnost oktobra 2019. godine. Grad Niš uz podršku Ministarstva kulture dodeljuje godišnju pesničku nagradu „Branko Miljković“.

Autor: Miloš Đošić

Izvor: Danas