Kada Vladimir Tabešević u svom lirskom romanu „Tiho teče Misisipi“ specifičan kvalitet nade koju Dina i njen maloletni sin Deni zajednički imaju i dele upoređuje sa lepotom konja koji jure, onda odabirom ovakve poetske slike Vladimir Tabašević prepušta trag svojoj čitalačkoj publici da se njegovom misaonom stavu može tražiti ishodište u filozofskom nadahnuću Platonovog „Fedra“ i predstavi Bića — Boga Diva kako kočijama sa krilatim konjima i u društvu plemenitih duša sada, ukazujući se nama iz naše čitalačke perspektive, već negde na horizontu i čelu kolone juri i sa sobom nosi i odnosi smisao života.

A kada „više pod bogom milim ne možemo ništa da kažemo… na naše oči, rečenice postaju da budu konji koji jure, lepi, ružni, namučeni konji“, kada jezik Vladimira Tabaševića postane krdo konja, kada sintaksa nabuja toliko da se naniže i prelije iz svog osnovnog rečeničnog korita tako da oblikom upućuje ne na sklad, simetriju i intelektualni koncept, već na nebrušenu sferu bisera i neobarokno osećanje rečenične stvarnosti, onda ovakva upotreba jezika ukazuje na poetski stav da se jezikom stvarnost ne samo istražuje, objašnjava ili verno prenosi, već da je ista ta stvarnost podložna i prevrednovanju i promeni društvene i lične istorije svesti i sećanja.

Tako mi čitaoci koji pripadamo ovom istorijskom trenutku postmodernog sveta i negde na putanji i putu bivanja koje su ugazili božanski konji, pripadamo i onim posustalim dušama iz čijeg filozofskog savremenog promišljanja izostaje pitanje o Biću, ali kog se sećamo i pored toga što snagom logike jezika i intelekta odgonetamo samo onaj pejzaž društvene i individualne realnosti koji je (pre)ostao pošto su kočije sa Bićem i istinom o njemu protutnjale.

Bilo da se taj istorijski pejzaž vezuje za osamdesete prošlog veka, raspad dotrajale SFRJ i rat, letovanje na Jadranskom moru, Mostar, Beograd, trivijalnu svakodnevnicu malog čoveka, sve efemerno i pojedinačno što čini književnu građu proze Vladimira Tabaševića jako je važno uprkos tome što pred čitaočevim doživljajem izranja slika realnosti kao imitacije i iskrivljene varijacije istine, nešto što je kao, što bi moglo na trenutak podsetiti na zaokruženost i punoću istine, možda kroz aspekt odnosa ljubavnog para Emila i Ane, da i romantična ljubav nije podvrgnuta kritičkom osvrtu i književnom demaskiranju i da moćni Dive nije i ovaj imago raja odneo sa sobom u onostrano i nedokučivo.

Ono što je ovde nama preostalo jesu plodovi biologije, psihologija nagona, natura koja se silom svoje nužnosti realizuje, groteska emotivnih odnosa među bliskima, lojalnost pogrešnim idejama, samoživost, dekadencija govora i estetika nekulturnog naspram kulture.

Premda se, međutim, stiče utisak da bi čitalac najradije pobegao od ovakve književne stvarnosti Vladimira Tabaševića, pozicija naratora je takva da koliko god da je narator angažovan u emotivnom svetu svojih književnih likova, pokazujući time stalost i privrženost, toliko je i udaljen od čitalaca tako da ovom distancom omogućuje slobodu čitaocu da sam svoj doživi i donese vrednosni sud o umetničkom svetu koji čita. Krećući se tumačenjem u ovom pravcu, iako je na filozofskoj ravni Bog Dive istinu kao imanentnu Biću odneo sa sobom, istine u poetskom postupku Vladimira Tabaševića ima u njegovoj književnoj hrabrosti da društvenu realnost i čoveka kao centralnog činioca društva tretira i imenuje bez eufemizama a da pritom svojom poetikom čitaocu ne nameće a priori i svoju ličnu književnu perspektivu.

Tako Vladimir Tabašević poziva na čitanje i zamišljenost nad klasičnim temama evropske i hrišćanske baštine: ljubavi, nade, (sa)milosti…

I naposletku — šta bi to bila ta pletisanka koja plete pletivo književnosti Vladimira Tabaševića?

Nasuprot dinamizmu u prozi Vladimira Tabaševića, a pošto su božanski konji davno prohujali i lirski govor utihnuo, izbor sv. Sebastijana kao jednog od poslednjih velikih književnih likova implicira slikarstvo i umetničku upotrebu statičnosti — mrtav akt i belo nago telo mladog ranohrišćanskog mučenika izbodenog strelama. Vernik ne sumnja da iza ovog mrtvog tela tamo u metafizici počinje Bog i nastavlja se smisao u saučestvovanju u božanskom životu, a vernikova vera je dugin most koji spaja njegov život u realnosti sa transcendentnim.

Tako i kod Vladimira Tabaševića, oko onoga što se prećutkuje, počinju da se uočavaju nova pitanja i ono što nedostaje u svakodnevnici književnog junaka anticipira ona značenja koja bi se pretpostavila u vezi sa kategorijom Lepog kao bitnom odrednicom Bića po sebi. Samim tim čežnja za Lepim postaje pokretačka snaga prećutanog.

Autor: Biljana Stanojević