Kraljevstvo poseduje svako od nas
Smestivši radnju svog romana „Kraljevstvo“ na relativno mali prostor, koji ponekad deluje kao da je omeđen neprekoračivim granicama, norveški pisac Ju Nesbe pokazao je da svaka sredina, svaka porodica, pa i svaki čovek, zapravo jeste jedno kraljevstvo samo za sebe, kraljevstvo koje određuje svoja pravila i živi na osnovu njih, kraljevstvo koja pruža utočište čim se izvan granica ukaže opasnost, kraljevstvo u kome onaj ko želi da bude neprikosnoveni vladar jedino tu i može ostvariti svoje ambicije.
Međutim, kao što su mnoga kraljevstva – bilo da su istorijska, bilo da su mitska – izgrađena na tajnama za koje je ponekad najbolje da ne budu otkrivene, tako se postepeno gradi i kraljevstvo u Nesbeovom romanu, pa jedna tajna povlači drugu, jedan zločin iziskuje nove zločine, jedna naivna prevara vodi u još teže prevare, a neretko žrtva silom prilika postaje zločinac, dok se saučesnik nesvesno pretvara u inicijatora zločina.
Podsećajući i u formalnom smislu na bajku – otuda možda i nije slučajno što je sastavljen od sedam delova – roman „Kraljevstvo“ u svom zapletu zaista prepliće idilične i morbidne bajkovite motive, jer ni u bajkama ne nedostaju ubistva, prevare i intrige, bez kojih nema razrešenja i srećnog kraja.
Utemeljivši priču na svojevrsnom trouglu, koji je najpre porodični, a zatim i ljubavni, Nesbe je kroz likove dvojice braće i jedne žene prikazao najskrivenije tajne ljudske duše, izbacio je na površinu iskonske porive kojih ni sâm čovek ponekad nije svestan, a posebnu je pažnju posvetio specifičnom odnosu koji na jednoj strani redovno dovodi do mimetičkih želja i autodestrukcije koja iz toga neminovno proizilazi.
Na taj način, jedna malobrojna i naizgled obična porodica, kao i njena neposredna okolina, pretvaraju se u univerzalno kraljevstvo kroz koje se ogleda svet izgrađen na lažima od kojih su one odgovarajuće proglašene istinama, ali upravo kad se sagleda u kontekstu takvog sveta, gde niko nije bezgrešan, ovo specifično kraljevstvo postaje oaza i spas za sve opasnosti koje vrebaju spolja i koje u nekadašnju idilu unose nove nemire.
Da li je zločin opravdan ako se time sprečavaju mnogo teži zločini, da li imaju pravo da sude oni koji su i sami počinili strahovite greške, da li je prevarant kriv ako je prevario one koji su mu pomagali samo zato što su mislili da će prevariti njega i iskoristiti njegove ideje – to su samo neka od fatalnih pitanja koja se javljaju tokom čitanja ovog romana a koja će kod svakog čitaoca naići na drugačiji prijem i odgovor.
Nesbeovo „Kraljevstvo“ jedan je od onih romana koji stvara podjednaku napetost kao kada se na ekranu prati uzbudljiv triler, pa će čitalac lako moći da zamisli svaku scenu, svaki dijalog i maltene svaki pokret – i otuda može proisteći pitanje da li će ovaj roman biti ekranizovan, ali i nedoumica da li bi se ekranizacijom više dobilo ili izgubilo.
Čitajući stranicu za stranicom i nestrpljivo iščekujući kakva će biti konačna sudbina braće Roja i Karla, čitalac će i sâm dobiti privilegiju da zamisli ambijent i likove, a tim pre možemo još više pustiti mašti na volju ako nismo mnogo upoznati sa mentalitetom i izgledom planinskih norveških sela, pa će u tom pogledu ovo podjednako biti i naša priča koliko je i piščeva.
Stoga ćemo sigurno poželeti da jednog dana i na ekranu odgledamo misterije koje prate Kozju okuku, ali ćemo istovremeno poželeti i da te scene ipak ostanu samo naša mašta i naš doživljaj Nesbeove mračne bajke, iz koje svako može izvući pouku za sebe i za svoje sopstveno kraljevstvo – a da li će ono biti idilično ili mračno, da li će biti izgrađeno na lepim ili gnusnim tajnama, to opet zavisi od onog ko vlada tim kraljevstvom.
Autor: Dušan Milijić
