„Kradljivica voća“: Složeno putovanje u unutrašnjost
U početku ovog romana Petera Handkea, izvorno objavljenog 2017. godine, čitaocima se predstavlja pripovedač koji će krenuti u potragu za, uslovno rečeno, naslovnom junakinjom. Posredi je očigledno autsajder, kao što su to i ostali likovi u romanu, mada će kradljivica odbijati da se predstavi kao marginalka. U jednom trenutku pripovedač će koincidirati s njom u mestu odakle će ona krenuti u potragu za svojom majkom, bankarkom koja je u Handkeovom romanu s početka veka, „Prelazak preko Sijere de Gredos“, tražila ćerku i koja se u tom štivu predstavljala kao kradljivica voća. Narator neočekivano nestaje, a ostaje kradljivica-ćerka.
Dakle, kao u „Prelasku preko Sijere de Gredos“, „Sporom povratku kući“ ili „Moravskoj noći“, srž uslovnog sižea ovog romana Peter Handke plete oko teme, da kažemo, lutanja. Za početak, podnaslov glasi: Jednostavno putovanje u unutrašnjost zemlje. Možda je posredi knjiga koja od svih Handkeovih nudi najkonkretniju metu takvog traganja: pripovedač ide za Aleksijom, a ona, u svom prvom izlasku u svet, sledi majku. Potraga je višestruka, budući da se i rad naratora na knjizi koju čitamo može shvatiti kao potraga, a on, kao i svaki pisac koji se bez pitanja služi onim što mu stvarnost prinese, kao lopov: kradljivac voća. Takođe, njegov ulazak u čin stvaranja implicira odlučnost srodnu onoj Aleksije, koja se – kako bi se osetila živom – čupa za kosu da bi se povredila, ali ne jeca od bola nego se grohotom smeje. Kao što vidimo, Handkeovo poigravanje identitetima vrlo je složeno, na kraju krajeva, osim što se ćerka u ponečem podudara s majkom, napominje se da Aleksija nije pravo glavno ime junakinje. Sve i da jeste, iako je ona vrlo mlada, gde god da krene, saputnici su joj starost i smrt.
Ništa manje slojevit od identitetskog nije tretman tema lutanja i putovanja. Pripovedač traga za Aleksijom koja kruži Parizom i njegovim predgrađima, Ničijim zalivom, a onda oblašću Pikardije, takođe na severu Francuske. Njeno putovanje i traganje nije apstraktna peripetija, nego predstavlja šetnju savremenim svetom, Evropom, teritorijom rata i nejednakosti, siromaštva i ravnodušnosti, samoće, punom prosjaka bez nade da će napustiti marginu na kojoj se njihov život urušava, očajnih imigranata koji su predmet mržnje, roditelja i dece koji se ne razumeju, brakova opterećenih nesporazumima… Svi oni se osećaju kao stranci, iseljenici iz života: kao i Aleksija, zalutali u lutanju. U velikim romanima putovanja – Servantesovom „Don Kihotu“ ili Beketovom „Moloi“ – kao i ovde, stvarnost izlazi pred protagonist(kinj)u, dok nas pripovedač u metaproznim odeljcima podseća na to da on osmišljava priču. Da, ovo je roman i o pisanju, koje je, kao što je već implicirano, takođe vid putovanja i lutanja: kreativna avantura u književnom i ontološkom smislu. Štaviše, sve u ovom romanu je stvaralački čin. Lepše rečeno, ceo svet je pisanje koje objašnjava ali ne može da bude sasvim odgonetnuto.
Sa sasvim zaokruženim pristupom temama putovanja, lutanja i traganja, identitetskih višestrukosti i stvaranja, možda je „Kradljivica voća“ najkompleksniji roman Petera Handkea. Nobelov komitet u svojoj odluci da dodeli nagradu austrijskom piscu eksplicitno je obrazložio oštru percepciju pejzaža u ovoj knjizi. U njoj ne samo da se urbani i ruralni pejzaži smenjuju nego dobijaju sopstveni glas. Handke je sposoban da poveže iskustvo prirode sa duhovnim, ne zapadajući u zamke da ode u mistiku: uspevajući da sve vreme čvrsto korača književnim tlom iako ga je osmislio kao sklisko. A najteži zadaci i jesu za najbolje.
Autor: Domagoj Petrović
Dakle, kao u „Prelasku preko Sijere de Gredos“, „Sporom povratku kući“ ili „Moravskoj noći“, srž uslovnog sižea ovog romana Peter Handke plete oko teme, da kažemo, lutanja. Za početak, podnaslov glasi: Jednostavno putovanje u unutrašnjost zemlje. Možda je posredi knjiga koja od svih Handkeovih nudi najkonkretniju metu takvog traganja: pripovedač ide za Aleksijom, a ona, u svom prvom izlasku u svet, sledi majku. Potraga je višestruka, budući da se i rad naratora na knjizi koju čitamo može shvatiti kao potraga, a on, kao i svaki pisac koji se bez pitanja služi onim što mu stvarnost prinese, kao lopov: kradljivac voća. Takođe, njegov ulazak u čin stvaranja implicira odlučnost srodnu onoj Aleksije, koja se – kako bi se osetila živom – čupa za kosu da bi se povredila, ali ne jeca od bola nego se grohotom smeje. Kao što vidimo, Handkeovo poigravanje identitetima vrlo je složeno, na kraju krajeva, osim što se ćerka u ponečem podudara s majkom, napominje se da Aleksija nije pravo glavno ime junakinje. Sve i da jeste, iako je ona vrlo mlada, gde god da krene, saputnici su joj starost i smrt.
Ništa manje slojevit od identitetskog nije tretman tema lutanja i putovanja. Pripovedač traga za Aleksijom koja kruži Parizom i njegovim predgrađima, Ničijim zalivom, a onda oblašću Pikardije, takođe na severu Francuske. Njeno putovanje i traganje nije apstraktna peripetija, nego predstavlja šetnju savremenim svetom, Evropom, teritorijom rata i nejednakosti, siromaštva i ravnodušnosti, samoće, punom prosjaka bez nade da će napustiti marginu na kojoj se njihov život urušava, očajnih imigranata koji su predmet mržnje, roditelja i dece koji se ne razumeju, brakova opterećenih nesporazumima… Svi oni se osećaju kao stranci, iseljenici iz života: kao i Aleksija, zalutali u lutanju. U velikim romanima putovanja – Servantesovom „Don Kihotu“ ili Beketovom „Moloi“ – kao i ovde, stvarnost izlazi pred protagonist(kinj)u, dok nas pripovedač u metaproznim odeljcima podseća na to da on osmišljava priču. Da, ovo je roman i o pisanju, koje je, kao što je već implicirano, takođe vid putovanja i lutanja: kreativna avantura u književnom i ontološkom smislu. Štaviše, sve u ovom romanu je stvaralački čin. Lepše rečeno, ceo svet je pisanje koje objašnjava ali ne može da bude sasvim odgonetnuto.
Sa sasvim zaokruženim pristupom temama putovanja, lutanja i traganja, identitetskih višestrukosti i stvaranja, možda je „Kradljivica voća“ najkompleksniji roman Petera Handkea. Nobelov komitet u svojoj odluci da dodeli nagradu austrijskom piscu eksplicitno je obrazložio oštru percepciju pejzaža u ovoj knjizi. U njoj ne samo da se urbani i ruralni pejzaži smenjuju nego dobijaju sopstveni glas. Handke je sposoban da poveže iskustvo prirode sa duhovnim, ne zapadajući u zamke da ode u mistiku: uspevajući da sve vreme čvrsto korača književnim tlom iako ga je osmislio kao sklisko. A najteži zadaci i jesu za najbolje.
Autor: Domagoj Petrović
