„Kontraendorfin“ kao lek za kontraendorfin
Da je za sve tragedije koje su snašle narode jugoistočne Evrope kriv hormon nesreće pod nazivom kontraendorfin, čitaoci će saznati zahvaljujući glavnom junaku i pripovedaču romana „Kontraendorfin“ Svetislava Basare, premda treba biti obazriv što se tiče samog izvora informacija, jer pripovedač je taj podatak saznao od drugog pripovedača, a ovaj, kako se čini, od nekog trećeg...
A moguće je da u tom nizu postoji još nekoliko posrednika, jer nije lako pratiti ko koga citira i ko kome pripoveda, ali u tome i jeste draž Basarinog romana, u tome i jeste poenta, jer se u takvom brzom smenjivanju i preplitanju pripovedačâ ogleda svako nerazumevanje i iskrivljeno prenošenje izvornih reči, što je često znalo da dovede do pogrešnih i fatalnih poteza pojedinaca, ali i do pogrešnih poteza čitavih naroda.
Počevši roman pričom o velikom piscu koji je svojevremeno i svojevoljno prešao iz jedne u drugu nacionalnu književnost, a završivši pričom o ženi koja u svakom od dva naroda ima previše krvi onog drugog naroda, Basara zapravo ne parodira istoriju niti konkretne istorijske ličnosti – premda može tako delovati na prvi pogled – nego prvenstveno parodira uopštena tumačenja pojedinih istorijskih događaja, parodira uvreženu sliku o značajnim istorijskim ličnostima, parodira neproverene iskaze, takoreći tračeve, koji u mnogome prevazilaze granice realnosti, ali su ponekad prihvatljivi kao stvarni, pa čak i kao nepobitni istorijski događaji – samo ako je to u interesu datog trenutka i ako je u svrsi uspešne dnevnopolitičke propagande.
Skačući sa teme na temu i neprestano se poigravajući pravilima pripovedanja, pa i pravilima romana kao žanra, pisac vrši i svojevrsnu banalizaciju, ali to opet nije banalizacija konkretnih istorijskih ličnosti i događaja, nego je u pitanju perfektno razotkrivanje i razobličavanje banalnog i jednostranog pogleda na apstraktne kategorije kao što su istorija i nacija, ali i na konkretne pojmove kojima smo svakodnevno okruženi a o kojima nismo nikad razmišljali na način kako je to učinio Basara.
Primera radi, kad pripovedač (ili onaj ko njemu pripoveda ono što je čuo negde drugde) tvrdi da je biografija jedne značajne ličnosti bila unapred određena i da je taj čovek godinama ranije znao šta će ga kada snaći u sopstvenom životu, te da su i njegovi najbliži umirali ako je to bilo potrebno samo za upotpunjavanje njegove biografije, tu se zapravo govori o naknadnom pogledu na minule istorijske događaje, koji ponekad zaista deluju kao da su unapred bili programirani, te da nije čak postojala ni mogućnost da se bilo šta drugačije dogodi.
Ne treba, najzad, čuditi ni to što banalizovano skakanje sa teme na temu vodi od parodirane biografije velikog pisca pravo do problematike automobila i goriva, jer s pravom se može postaviti pitanje da li je na putovanju koje glavni junak „Kontraendorfina“ preduzima važnije znati gde je naredna benzinska pumpa ili je bitnije da li je pisac preminuo 1975. ili 1995. godine.
I kad je već tako kod onih naroda čiji se pripadnici i danas prepiru oko toga ko ima autorska prava na početak rata koji se završio pre više od dve decenije, onda je za karakterističnu pojavu zvanu kontraendorfin zaista najbolji lek istoimena knjiga, u kojoj se problematika ovog hormona ogoljuje do krajnjih granica, i to od istorijskih paradoksa direktno do lascivne erotike.
Ili pornografije.
Mada, što reče Basara: Isti je to...
Odnosno, rekao je to glavni pripovedač „Kontraendorfina“, a možda i neko od ostalih mnogobrojnih pripovedača.
Ali, ko god da je rekao, opet je isto.
Autor: Dušan Milijić
