Nedaleko od čuvene kapije na ulasku u Aušvic, i slogana koji neću citirati, nalazi se Blok 24. Danas su u ovoj zgradi smeštene kancelarije arhiva memorijalnog kompleksa, ali se za vreme Drugog svetskog rata tu nalazio bordel za zatvorenike pod nazivom „Puff“.
Na ideju uvođenja bordela u logore došao je Hajnrih Himler, a zloglasni doktor Sigfrid Švela sproveo ju je u delo. U Aušvicu su se nalazila dva najveća. Takozvani „Puff“ bio je smešten na prvom spratu Bloka 24. Podsticajni sistem za zatvorenike koncentracionih logora, poznatiji kao „Frauen, Fressen, Freiheit“ (žene, hrana, sloboda), stupio je na snagu u maju 1943. Za one koji bi postigli visoku radnu efikasnost bile su obezbeđene posebne nagrade, a oni najmarljiviji imali su pravo na dva bona za posetu bordelu. Ovo je bio još jedan u nizu vidova ponižavanja i dehumanizacije zatvorenika logora.
Za rad na ovom mestu žene su se dobrovoljno prijavljivale, većina bez ikakve ideje o tome šta to mesto zapravo predstavlja. Namamljene pričom o boljoj hrani i uslovima za život, završavale su opslužujući nekad i do dvadeset zatvorenika dnevno dok su SS oficiri kroz špijunke na vratima pratili da li se sve odvija kako je propisano – u misionarskom položaju, ne duže od 15 minuta. Jevrejke nisu mogle da rade u bordelu, Jevreji nisu mogli da ga posećuju. Poražavajuće je da nijedna od zatvorenica koja je radila u ovim bordelima nije dobila status žrtve Holokausta. Stideći se, nerado su govorile o svom iskustvu nakon oslobođenja, pa je samim tim ova priča gotovo nepoznata javnosti.
Renomirani poljski scenarista i reditelj Dominik Retinger autor je prvog romana koji se bavi temom javne kuće u Aušvicu „Kommando Puff“ (u Poljskoj objavljen i pod nazivom „Elizina tajna“). U dva narativna toka pratimo priču Nemice Ane, majke SS oficira optuženog za ratne zločine, koja u Izraelu 1968. pokušava da uđe u trag Elizi, od koje se očekuje da svedoči na sudu u korist Aninog sina. Dobiće priliku da joj se približi jedino u trenucima dok čita njen dnevnik. Kroz Elizine dnevničke zapise i Anina sećanja na sopstveni život dobijamo kompletnu sliku o tome kako je Drugi svetski rat podjednako uništio živote okupatora i njihovih žrtava.
Fokus romana je na ženskim likovima i svemu onom na šta su bile spremne da bi preživele. Do najjezivijih detalja opisani su pokušaji da se opstane na mestu kao što je Aušvic. Retiger je želeo da istakne ono što je potvrdila i nekolicina preživelih – mentalna snaga i utočište u sopstvenim sećanjima ili veri bili su jedini izvor nade. Ljudi sa bogatim unutrašnjim životom mogli su da prizovu sećanja na muziku ili književnost i to se ispostavilo kao ključno u očuvanju razuma.
Pored priče iz perspektive zatvorenica, dat nam je pogled iz ugla majke bivšeg SS oficira kom se sudi za ratne zločine. Njen put mirenja sa prošlošću svog sina i muža prikazan nam je paralelno sa unosima iz Elizinog dnevnika koje čita. Unutrašnja borba da pomiri majčinsku ljubav sa svešću o tome da joj je sin monstrum jedan je od ključnih aspekata romana. Kao i napor da prihvati svoje pasivno učešće u svemu što se desilo.
Priča o Aušvicu je bila integralni deo Retigerovog odrastanja i posetio ga je kao mladić. Ali kada su njegovi saradnici Skorseze i De Niro osamdesetih hteli da im bude vodič u poseti logoru dok su snimali u Poljskoj, nije smogao snage da još jednom proživljava ovo iskustvo, pa ih je u obilazak vodio njegov kamerman. Ističe da ga je istraživanje za ovu knjigu dovelo na samu ivicu depresije i da mu je čitanje dnevnika i slušanje svedočanstava preživelih izuzetno teško palo.
Na današnji dan obeležava se 75. godišnjica oslobođenja Aušvica. Iako deluje neverovatno, stav čovečanstva po pitanju toga šta se dešavalo na ovom mestu nije jedinstven i količina revizionizma je zaprepašćujuća i ide od relativizacije do negiranja zločina. Ova knjiga daje glas žrtvama kojima je on uskraćen istovremeno postavljajući pitanje: da li nas je prošlost ičemu naučila?
Autor teksta: Ivana Veselinović
