Koliko bi trebalo da istražujete pre nego što napišete knjigu?
Mnogo toga je napisano o važnosti istraživanja pre pisanja kako bi se izbeglo mesto na listi Dena Brauna onih „koji nisu uradili domaći zadatak“ – ali postoji i druga strana ove medalje. Kao osoba koja provodi nenormalno mnogo vremena proveravajući podatke na internetu, tvrdim da je zaista moguće sprovesti daleko više istraživanja nego što je stvarno potrebno i upotrebljivo.
Postoje brojne metodologije za sprovođenje istraživanja, ali ona od koje ja najčešće krenem i u kojoj završim je zečja rupa zvana Vikipedija. Nije baš preporučljivo oslanjati se isključivo na podatke pronađene na Vikipediji, naravno, ali to je dobra polazna tačka sa koje možete da pronađete primarne izvore; dobijete smernice šta sledeće da pogledate. Može da vas odvede i na prilično bizarne sajtove, i možete da se nađete veoma daleko od mesta na koje ste se zaputili, da izgubite sate i sate, ali u većini slučajeva bude zabavno... osim kad je veoma frustrirajuće. Moguće je, takođe, da odete suviše duboko, da se zakačite za neki detalj koji gotovo sigurno nije vredan tolike pažnje, i onda se zaglavite i shvatite da tapkate u mestu. Tada obično treba napraviti pauzu i vratiti se korak unazad: ne pišete diplomski rad na tu temu, potrebno je samo da ne napravite kardinalne greške.
Uzmimo, recimo, fizičko okruženje. Prvobitna verzija rukopisa koji će kasnije postati moj roman napisana je pre nego što je Google Street View postojao, a ja se nisam se potrudila da pregledam karte Londona, pa je tako došlo do nekih pogrešnih geografskih određenja. Kada sam deceniju kasnije radila ispravku, mogla sam tačno da opišem okruženje i putanje kojima su se likovi kretali kroz grad, uključujući i kanalizacionu mrežu – mada sam onda opet morala da izbacim mnogo detalja jer nije bilo potrebe da ostanu u tekstu.
Evo i druge teme za razmišljanje kad je reč o istraživanju: koliko od onoga što znate treba da podelite sa svojim čitaocima? Istražujući za roman „Strange Practice“ provodila sam dosta vremena na sajtovima za urbanistička istraživanja (ja to i inače radim, tako da je bilo zabavno da iskoristim ovo interesovanje), uključujući i one posvećene podzemnim kanalizacionim i odvodnim iskopavanjima, tako da sam zahvaljujući tome i nesebičnoj pomoći Glavne drenažne mape londonskog okružnog veća iz 1930. godine, koju sam pronašla na Guglovom pretraživaču slika, uspela da pronađem i opišem prolaz kroz kanalizacioni sistem od tačke A do tačke B. Opis je bio tačan i precizan, ali je zauzeo pola strane, pa mi je urednik – s punim pravom – rekao da to izbacim. Sve što je trebalo tu da se nađe bio je podatak da je junak ušao u kanalizaciju i pronašao put do svog odredišta, pre nego što ga uhvate. Mogla bih – a možda bi i trebalo – da znam tačan put kojim je išao, ili makar da je moguće da stigne tim putem, ali čitaocima nisu potrebni svi ti detalji.
Ne smatram da je vreme utrošeno na to istraživanje uzalud utrošeno, jer sam neizmerno uživala i to je mnogo doprinelo mom sveukupnom poznavanju Londona; to mi je, u svakom slučaju, pružilo više samopouzdanja i sigurnosti u sopstvenu sposobnost da pišem o mestu koje nisam posetila još od 2005. godine. To nije previše istraživanja; ali jednostavno, nije sve moralo da se nađe na stranicama te knjige.
Pronaći ravnotežu u tome nije lako: s jedne strane, ako u određenoj sceni ne navedete konkretne detalje, rizikujete da izgleda kao da ne znate o čemu govorite, a s druge strane, ako uradite ono što sam ja uradila i nabacate gomilu nepotrebnih informacija, prospete na stranicu sve što ste upravo naučili, čitalac bi mogao da stekne utisak da mu držite predavanje, umesto da mu pričate priču. Praksom stvari postaju lakše.
Mislim da se na kraju sve svodi na to da dozvolite da priča odluči koliko tih detalja treba da uključite, u skladu sa likovima i njihovim okruženjem. Da li će likovi voditi razgovor u kojem objašnjavaju jedan drugom (a samim tim i publici) neku informaciju, ili ćete usput na nju ukazati bez gomile detalja? Kako bi ljudi upoznati sa nekom materijom o njoj pričal ili razmišljali? Šta je smislu te informacije potrebno zapletu; da li je neophodno da se ona nađe na stranici? Takođe, važno je da zapamtite da vi možete da provedete dosta vremena istražujući nešto do najsitnijih detalja, jer je to nešto što vas interesuje, a ne zato što vam je potrebno za određenu priču. Istraživanje je potrebno da biste pisali, ali istraživanje je i zabavno, i uvek je dobra ideja da uvećate svoje znanje.
Autor: Vivijen Šo
Izvor: tor.com
Prevod: Maja Horvat
