Ko je birao knjige koje će postati deo Biblije?

U svom bestseleru „Da Vinčijev kod“, Den Braun je napisao da je Biblija sastavljena tokom čuvenog Prvog vaseljenskog sabora 325. godine, kada su car Konstantin i crkveni velikodostojnici navodno zabranili problematične knjige koje nisu bile u skladu sa njihovom tajnom agendom.

Foto: Pixabay

Samo što nije stvarno tako bilo. „Da Vinčijev kod“ je fikcija, ali Braun nije bio prvi koji je Prvom vaseljenskom saboru pripisao odluku o knjigama koje će ući u Bibliju. Volter je u 18. veku u svojim tekstovima ponovio vekovima stari mit da je Biblija kanonizovana u Nikeji tako što su stavili sve poznate knjige na sto, izgovorili molitvu i gledali koji će nedostojni spisi pasti na pod.

Prava je istina da nije postojao jedan crkveni autoritet ili savet koji se sastao da bi udario pečat na biblijski kanon (zvanični spisak knjiga u Bibliji), ni u Nikeji, niti drugde, objašnjava Džejson Koums, profesor na Univerzitetu Brigham Young, koji se specijalizovao za staro hrišćanstvo.

„Den Braun nam je svima otežao“, kaže Koums. „Nema dokaza da se bilo koja grupa hrišćana sastala i rekla: ʼHajde da rešimo ovo jednom za svagdaʼ“. (Vaseljenski sabor se sastao da bi razrešio religijsko pitanje koje nije imalo veze sa biblijskim knjigama.)

Dokazi koji su naučnicima na raspolaganju – u formi teoloških traktata, pisama i crkvenih istorija koje su preživele milenijume – ukazuju na mnogo duži proces kanonizacije. Od 1. do 4. veka i dalje, različiti crkveni velikodostojnici i teolozi raspravljali su o tome koje knjige pripadaju kanonu, pri čemu su često svoje protivnike proglašavali jereticima.

Knjige od kojih je sastavljena Biblija pisali su različiti ljudi tokom perioda dužeg od 1000 godina, između 1200. godine pre nove ere i 1. veka nove ere. Biblija sadrži raznolike literarne žanrove među kojima su poezija, istorija, pesme, priče, pisma i proročanstva. Prvobitno su pisani na svicima i pergamentu, za razliku od objedinjenog „knjiškog“ oblika u kome postoje danas. (Ne zaboravite, prva štamparija se pojavila tek 1440.)

S vremenom, knjige koje su smatrane autentičnim i verodostojnim u zajednicama koje su ih koristile uvrštene su u kanon, dok su ostale odbačene. Iako se dobar deo uređivanja Biblije završio do kasnih tristotih godina, debata o tome koje knjige su teološki ispravne nastavljena je barem do 16. veka, kada je crkveni reformator Martin Luter objavio svoj prevod Biblije na nemački jezik.

Sporne, lažne i čisto jeretičke

Za Lutera je bila problematična Poslanica Jakovljeva, koja je naglašavala ulogu „dela“ pored vere, tako da je Poslanicu Jakovljevu i Poslanicu Jevrejima stavio na kraj Biblije uz Poslanicu Judinu i Otkrovenje, koje je takođe smatrao problematičnim. Kako tvrdi Koums, u Luterovoj prvobitnoj Bibliji ove četiri knjige se ne pominju ni u sadržaju.

Jevsevije Kesarijski bio je hrišćanski istoričar čija spisi iz ranih tristotih godina sadrže jedan od najranijih spiskova knjiga koje su smatrane autentičnim i onih koje su smatrane lažnim.

Jevsevijev spisak je imao različite kategorije knjiga: priznate, sporne, lažne i jeretičke. Među priznatima bila su četiri jevanđelja (Matej, Marko, Luka i Jovan), Dela apostolska i Pavlove poslanice. U kategoriji spornih su Poslanica Jakovljeva i Poslanica Judina – iste knjige koje se ni Luteru nisu dopale – i još nekoliko knjiga koje su danas deo kanona, kao što su 2. Petrova, 2. Jovanova i 3. Jovanova.

Kada pogledamo knjige u kategorijama „lažne“ i „jeretičke“, vidimo koliko je tekstova bilo u opticaju u 2. i 3. veku. Jeste li ikada čuli za Apokalipsu Petrovu, Poslanicu Varnavinu ili Jevanđelje po Tomi? Koums kaže da je bilo više stotina tekstova sličnih onima u Novom i Starom Zavetu koji nisu ušli u kanon.

Način odabira

Zašto su neke knjige odabrane, dok druge nisu? Koums navodi tri kriterijuma koje su koristili rani crkveni velikodostojnici. Prvi je bio autorstvo, da li se verovalo da je knjigu napisao neki apostol, Pavle ili neko njima blizak. Marko, recimo, nije bio apostol, ali je bio Petrov prevodilac. Drugi kriterijum bila je starost, tako da su stariji tekstovi imali prioritet nad novijima. A treći je bio ortodoksija, odnosno koliko se tekst uklapao u trenutno hrišćansko učenje.

„Taj poslednji kriterijum je veoma zanimljiv, naravno, jer se ʼtrenutno hrišćansko učenjeʼ menjalo tokom vekova“, kaže Koums.

Iako nije ispravno reći da je jedan crkveni sabor odredio koje će knjige ući u kanon, može se reći da su tokom prvih nekoliko vekova teološke debate pobednici birali koje će knjige ostati, a koje će biti odbačene.

Važno je reći da različite grane hrišćanstva ne smatraju iste knjige kanonskim. Većina protestantskih Biblija ima 66 knjiga, 39 u Starom Zavetu u 27 u Novom Zavetu. Rimokatolička Biblija ima 73 knjige među kojima je i sedam apokrifnih. Dok Etiopska pravoslavna crkva u svojoj Bibliji ima ukupno 81 knjigu, među kojima su pseudoepigrafi poput Knjige Enohove i Knjige Jubileja.

Priče koje niste čuli na veronauci

Mnogi novozavetni spisi koji su danas poznati hrišćanima koristili su se već u 2. veku, ali različite zajednice su neke spise koristile više od drugih, dok su ubacivali i spise kojih nema u Novom Zavetu. Evo nekih:

Jevanđelje po Petru: Samo jedan fragment ovog teksta pronađen je 1886. godine u Egiptu, ali u njemu je jedini opis vaskrslog Hrista koji napušta svoj grob. Po Petrovoj verziji, dva ogromna anđela spustila su se na grob i izvela vaskrslog Hrista, koji je takođe odjedom postao ogroman. Ali najčudniji je opis tri siluete koje je pratio leteći krst koji govori.

„I začuše glas sa nebesa kako govori: 'Propovedao si onima koji spavaju'. I začu se odgovor od krsta: 'Da'.“

Jevanđelje po Mariji: Koums kaže da se u nekim apokrifnim spisima ogledaju teološke i doktrinarne debate koje su se vodile u ranim danima crkve, recimo o ulozi žene. U Jevanđelju po Mariji (otkrivenom krajem 19. veka), Marija Magdalena se ne pominje samo kao jedan od Isusovih sledbenika, već možda i kao njegov omiljeni. U ovom tekstu, Isus nakon vaskrsnuća prenosi ezoterijsko učenje Mariji, koja ga potom saopštava drugim sledbenicima. Petar pita zašto da slušaju ženu, na šta mu drugi sledbenik, Levije [Matej], odgovara:

„Ako ju je Spasitelj učinio dostojnom, ko si onda ti da je odbacuješ? Jamačno je spasitelj poznaje najbolje. Zato ju je voleo više od nas“.

Prva knjiga Enohova: Tekst koji je navodno napisao prorok Enoh pre Nojevog vremena bio je poznat ranim hrišćanima, kao što je Tertulijan, teolog iz 3. veka, i korišćen je kao autentični spis. Tekst je čuven po svom opisu „Stražara“, palih anđela koji se nakratko pominju u starozavetnoj Knjizi Postanja. Ovi anđeli su žudeli za zemaljskim ženama i sišli su na Zemlju da bi bili sa njima, posle čega su one rodile divove. U Prvoj knjizi Enohovoj, ovi anđeli donose zlo na zemlju u obliku oružja, magije i izazovne šminke.

Autor: Dejv Rus

Izvor: people.howstuffworks.com

Prevod: Borivoje Dožudić