Književnost kao test čitalačke moralne veličine – šta mislite o tome?
Šta kažu istraživanja?
Za velika dela umetnosti se često kaže da poseduju poseban moralni senzibilitet koji razmatra ljudsku prirodu sa jedne uzvišene pozicije i vodi nas stazom morala, kao što religija ili porodica uobličavaju naše principe. Ali profesor filozofije Gregori Kari se duboko protivi stavu da čitanje dobrih knjiga stvara dobre ljude. Za početak, kaže on, uopšte ne postoje dokazi da je to tako. „Veći deo do sada preduzetih ispitivanja se ne zasniva na ozbiljnoj književnosti već na pojedinim kratkim žvrljotinama fikcije izmišljenim specijalno u svrhe istraživanja. Veoma mali broj njih se bavi pitanjima uticaja književnosti na moralni i društveni razvoj.‟
Šta bi bio širi pogled na ovu temu?
Naš moralni senzibilitet je složen mišić, takoreći, čini ga mnogo delova. Cilj da se izoluje književnost kao varijabla koja služi za uvežbavanje tog mišića se pokazao gotovo nemogućim (zamislite osmišljavanje eksperimenta kojim bi se testirali čitaoci Tolstojevih dela!). Za Karija bi bio veliki poduhvat da pronađe uzročnu vezu između čitanja i pojačanog moralnog osećanja: „Ne bi li moglo biti i drugačije: da su zapravo, sjajni, empatični ljudi, velikih socijalnih kompetencija skloniji uživanju u kompleksnom prikazu ljudskih odnosa koje pronalazimo u književnosti‟?
Jedna od najvažnijih odlika književnosti je oduvek bila da nam dozvoli da na bezbolan način testiramo svoju moralnu veličinu u odnosu na teške grehove: ubistvo, preljuba, incest, pornografija, krađa, anarhija ‒ sve su to bile teme istraživanja književnih dela.
Bilo kao glavna ili sporedna tema, reči su služile kao zaštitne rukavice uz pomoć kojih su autori mogli da iznesu sve ove tabu teme koje izazivaju osećaj besa. U književnosti niko nije zaista ubijen, niti je iko zaista prevaren. Likovi koji postoje u glavi čitaoca postaju stvarni onoliko koliko to čitalac želi, ali, opet, dobar pisac čini da saosećate sa ljudima koje je neko izdao, ubio, loše procenio.
Književnost nam dozvoljava da iskusimo te tabue sami: dok čitate to se događa samo vama i nikome drugome, ali, takođe imate i mogućnost da o tome razgovarate sa onima koji čitaju isto što i vi.
U ovom slučaju to znači ‒ ako vam nešto dopre do uma, dopreće i do vašeg srca. Pisci, kao neki bogovi stvoritelji, mogu da osmisle takve likove u koje se, doslovno, zaljubimo u toku čitanja, kako bi ih na kraju ubili jer tako nalaže radnja romana. Samo razmislite koliko je ljudi plakalo zbog poezije, proznih dela ili zbog toga što neko od likova umire. Likovi nisu „puke žvrljotine na papiru“, oni su uobličeni i udahnut im je život kao i bilo kome drugom, i stoga naše reakcije na njih mogu da se razlikuju prema intenzitetu, ali ne i prema vrsti reakcije.
Dakle, može se reći da je etički značaj književnosti i literarnog izraza uopšte, u formi romana, stripa, pa čak i video igrica, filma ili televizije, u tome što nam je dodeljen kao siguran prostor u kojem možemo da testiramo našu ili neku drugu moralnost.
Izvor: bigthink.com
