Književno veče Darka Tuševljakovića – pred beogradskim čitaocima predstavljene knjige „Jaz“ i „Hangar za snove“
Na književnoj večeri u knjižari Delfi SKC aktuelni dobitnik Ninove nagrade Darko Tuševljaković predstavio je dve važne, nagrađene knjige iz svog opusa, roman „Jaz“ i zbirku pripovedaka „Hangar za snove“, koje sada čitamo u izdanju Lagune. O knjigama su, pored autora, govorili i profesorka na Filološkom fakultetu i književna kritičarka Mina Đurić, i književni kritičar Dragan Babić.
Roman „Jaz“, u kojem su spojeni elementi porodične drame, društvenog mozaika iz naše bliske prošlosti i psihološkog sazrevanja, prvi put je objavljen pre deset godina. Darko Tuševljaković je na početku rekao šta je za njega značio povratak ovoj knjizi.
„Zanimljivo je vratiti se na nešto što ste pisali pre nekog vremena. Deset godina nije malo i verovatno je najveći strah pisca da pročita svoj tekst od pre deset godina i pomisli da je on bolji od onoga što piše danas. Sa tim sam krenuo u novo čitanje ‘Jaza‘, jer nisam hteo da dozvolim da se samo preštampa, kad već postoji prilika da se na njemu malo poradi, a uvek ima potrebe za tim. Ne mora da prođe deset godina da biste primetili neku grešku, makar ona bila i kozmetička. Ušao sam sa makazama u tekst, u saradnji sa urednicom Ivanom Misirlić i mislim da je to bilo korisno. Ništa u priči nije menjano suštinski, ali na tehničkom, rečeničnom nivou uvek nešto može da se doradi. I bilo je zanimljivo vratiti se u tu priču – mada priče koje na neki način imaju veze sa vama nikad do kraja ne izlaze iz vas. Tako da priča koja nas u jednom delu vraća u devedesete u Kragujevac, u grad u kojem sam ja proveo četiri godine, nikad nije do kraja izašla iz mene. Pogotovo što je nemoguće ne porediti sa sadašnjim trenutkom segment romana koji se dešava devedesetih u Kragujevcu i koji se bavi studentskim životom. I onda vidite da se za to vreme suštinski nije mnogo toga pomenilo, da je nama izgleda teško da se izvučemo iz tih, često neveselih okolnosti. A devedesete su u Kragujevu često bile nevesele. Taj grad je tada i dobio nadimak Dolina gladi, jer je kao veliki industrijski gigant praktično prestao sa radom i postao grad koji je na veštačkom disanju. Ipak, ova knjiga nije društveni roman. On je, kao i većina stvari koje pišem, nekakva kamerna drama između likova i meni su ti mikroodnosi među njima možda i važniji od šireg konteksta. Ali bilo je potrebno smestiti priču u neko vreme i naprosto se taj period sam nametnuo.“
Profesorka Mina Đurić govorila je o značenju koje roman dobije kada se čita nakon izvesnog vremena i o tome da li je „Jaz“ danas priča o porodičnom sukobu, ili je u međuvremenu postao roman o jednom vremenu i identitetu.
„Umnogome i ovo ponovno objavljivanje romana i okolnosti našeg susreta i menjaju i uslovljavaju čitanje. Posebno su dragoceni predgovori novim izdanjima, koje nam je Darko dodao i koji nas, s tim u vezi, vraćaju na pogled mesta i prostora iz perspektive ‘Karote‘. Kada razmišljamo o Zadru u tom romanu, i Kragujevcu ili Krfu s druge strane u ‘Jazu‘, uvodni tekst autora ‘Dođoh, videh, nešto poneh nazad‘, koji sada ima i metapoetička značenja, a možda svakako i autopoetička značenja, predstavlja razmatranje ponovnog utiska prostora, kako iz vlastitog sećanja i bivanja tako i iz prethodnog književnog oblikovanja u onome što predstavlja tekst. I tu je Tuševljakovićevo promišljanje o tome šta je lokacija. A u samom ‘Jazu‘, u jednom momentu kada se govori o junaku Davidu, kaže se da on, između ostalog, ima spaciokompresivni sindrom, što je zapravo vrlo zanimljivo i iz perspektive onoga kako se taj prostor doživljava i preobražava u literaturi, jer kod Darka, čini se, on i te kako, uz sve lične konotacije, uz to što je subjektivno i ponekad i turistički intonirano, nosi jednu od važnih odlika heterotopičnosti, o kojoj govori Fuko u svom čuvenom eseju iz 1967. godine, gde podrazumeva različite susrete, priče, porekla, ne samo mnogih ljudi nego i vlastitosti sa različitih vremena i mesta koja su tu okupljena s tim u vezi. Naravno, u tom kontekstu ovaj uvodni tekst nam u tom aspektu daje i jedno osvetljenje iz perspektive 2016. i 2026. Jasno je da je 2017. bila važna godišnjica povodom Milutina Bojića i njegovog dela, a u jednom momentu čak kao da se zaziva ona mogućnost tumačenja da je Bojićeva ‘Plava grobnica‘ zapravo nastala ponad ‘Jadranskog soneta‘ Jovana Dučića, jer kaže Tuševljaković: ‘Dok sam boravio okružen tim kamenom, pod tim čempresima i borovima, i kupao se u tom moru, sve vreme sam u pozadini svesti osećao snažno prisustvo prošlosti‘. I tu je još jedna vrlo važna tema dijaloga, koja se uspostavlja sa načinima kako je Lalić u svojoj ‘Plavoj grobnici‘ doživljavao taj turistički sloj, jer to je nešto što u ‘Jazu‘ takođe imamo kritikovano – odnos prema Krfu i Vidu i iz te perspektive, kada treba proturiti signal kroz statitku smetnji, kako Lalić to kaže, a takođe nečega što u tom kontekstu imamo uopšte u dodiru što je hronotop juga.“
Književni kritičar Dragan Babić objasnio je zašto smatra da je roman „Jaz“ iskorak u književnosti Darka Tuševljakovića.
„Meni je ovaj roman, kao što je, verujem ne slučajno, i određenom krugu čitalaca možda i prvi dodir sa Darkovom prozom. Jer sve što je objavljivao pre toga jesu knjige koje su pisane i publikovane na drugačiji način, a ovo je prva knjiga koja je dobila širu čitalačku publiku i širu pažnju kritike. Mislim da se nekoliko stvari poklopilo tom prilikom. Jedna je specifičan trenutak objavljivanja, u atmosferi koja je bila nabijena kvalitetnim rukopisima, gde se ovaj roman izdvojio i nedugo nakon toga i dobio Nagradu Evropske unije za književnost, koja se u to vreme drugačije dodeljivala – davala se jednoj knjizi u određenoj nacionalnoj književnosti. Komisija koja je ispred naše zemlje nominovala knjige imala je zadatak da suzi izbor iz najaktuelnije produkcije, tako da tu zapravo postoje dva kruga validacije – od ljudi koji to čitaju kod nas, i onda od organizatora. Nije čudno što je knjiga dobila recepciju i kod naših i kod stranih čitalaca. Ona je posledično dobila svoje prevode i zamah u drugim zemljama, a mislim da je ovo prva Darkova knjiga koja je postavila novu poetiku, koja je kulminirala u ‘Karoti‘. Dakle, to je jedna prohodnost koja nije bila prisutna u ranijim knjigama, jedan žanrovski spoj koji je prijemčiviji širem krugu čitalaca, koji nije ograničen na ljude koji čitaju isključivo fantatstiku ili jedan uži žanrovski krug, i to je knjiga koja je u tom trenutku bila aktuelna, a koja će, ispostaviće se, i deset godina kasnije biti aktuelna. Ja bih tu knjigu stavio rame uz rame sa nekolicinom knjiga koje se bave ne životom devedesetih nego životom mladih ljudi, studentskih generacija devedesetih.“
O paraleli između Darkovih romana i pripovedaka, kao uvod u priču o zbirci „Hangar za snove“, govorila je profesorka Mina Đurić.
„Jasno je da bi moglo da se govori o paraleli između Darkovih romana i priča, a takođe vidimo i da svaka nova knjiga, a sada i ponovljeno izdanje, na neki način drugačije osvetljavaju ono što je prethodilo i mislim da je tek u budućnosti pred nama put tokom kojeg ćemo videti koliko će se ta poetika menjati, dinamizovati i onda zaokruživati u nekom drugom trenutku. Bilo bi izuzetno, misleći na sve ove lokacije, prostore, razmišljati kakvi bi bili potencijalni putopisi Darka Tuševljakovića. Jer sigurno to ne bi bilo ono što bi predstavljalo neku vrstu bedekera, naprotiv. Bilo bi tu duboko proživljenog, verovatno ličnog, i s tim u vezi se uvek pitamo koje je sledeće mesto koje Darko obilazi, jer verujemo da bi bilo hronotop neke nove proze. Što se tiče ‘Hangara za snove‘, ovo novo izdanje nam menja pomalo samu perspektivu, imajući u vidu, kako nas je i autor u propratnom tekstu obavestio, da su dodate i neke nove priče. Ima tu i poneki primer duže proze, nije samo u pitanju izuzetno kratka proza i nešto što bi bila fleš fikcija u tom kontekstu, ili nešto što se u žanru približava tviteraturi, a imamo i izvesne promene u tom segmentu i poneku dinamizaciju koja se tiče naslova, a koja nam u tom kontekstu, u okviru pojedinačnih pripovedaka i celine, ponovo otvara pitanje onoga što je naučna fantatstika u okvirima savremene srpske književnosti, status zbirke pripovedaka danas na planu i srpske i svetske književnosti, u vremenu koje je i dalje romanocentrično, ili gde je pak poezija jaka na svoje načine takođe. Koji je to prostor za pripovetku, kakva je ta pripovetka? I, takođe, naš autor promišlja o tome da li te pripovetke treba uvezivati u cikluse i u nekom smislu menjati određene aspekte njihovih kontekstualizacija i samim tim što je i ovim novim izdanjem potvrdio određenu vrstu veze načina rasporeda, koji je postojao ranije, a u nekim momentima pridodao nešto što je novo, znatno je obogatio s jedne strane status ove pripovedne zbirke, a s druge strane potvrdio neka pređašnja poetička opredeljenja.“
O tome šta izdvaja Darkovu kratku prozu u savremenoj srpskoj književnosti, govorio je književni kritičar Darko Babić, na čiju inicijativu je prvi put i objavljena knjiga „Hangar za snove“, ovenčana Andrićevom nagradom za najbolju zbirku pripovedaka.
„Rad na ovoj knjizi nije bio lak, ne zato što su ove priče bile izazovne za uređivanje, nego zato što je njihov broj bio toliki da je jednostavno zahtevao dodatni napor da nađemo sistem kako bi to moglo da se uredi. U prvoj verziji rukopisa bili su tekstovi koji su više bili pesničkog karaktera. Međutim, u ovoj knjizi se javlja određen broj priča koje su pisane na istu temu, ili u istom maniru, i koje bi se mogle klasifikovati u neke cikluse. Ali nisu predstavljene tako. Darko ih je oblikovao – a ja sam to podržao – nekom svojom unutrašnjom logikom i ta logika stoji. Ove priče jesu neki derivat njegovog dotadašnjeg rada, začetka kasnijih tekstova. Daću sebi slobodu da otkrijem šta je tim povodom rekao naš uvaženi savremeni pisac Oto Oltvanji. On je procenio da je ova knjiga zapravo lična karta jednog pisca. I kada jednog dana budemo sumirali opus Darka Tuševljakovića, mislim da će ova knjiga biti jedna od onih koje čitaoci i kritika vole, možda čak i više nego neke romane koji su priznatiji i nagrađivaniji.“
Darko Tuševljaković je na kraju otkrio zašto su priče iz ove zbirke nešto njegovo najiskrenije i najličnije.
„Najkraća prozna forma je u mojoj glavi najsličnija poeziji, jer na malo prostora treba da iskažete emociju, da opišete situaciju, što je u suštini nešto što pesma radi. I ako ste skloniji proznom izrazu, a imate potrebu da u nekim trenucima u svom pisanju budete emotivni i lirski nastrojeni, onda će ta najkraća forma tome najviše da odgovara. U dužoj formi nikad nisam bio previše sklon ispovednom pristupu, autofikciji, čak ni kada su teme koje želim da obradim lične i imaju veze sa mnom, ali kratka forma dozvoljava da na trenutak otvorimo taj ventil i da izađe iz nas neka slika koja će nositi neku dublju emociju ili imati veze sa autobiografijom. U tom kontekstu mislim da su te najkraće priče, crtice, u mom slučaju trenuci kada sebi najviše dozvolim da se na neki način otvorim prema čitaocu.“
Roman „Jaz“ i zbirku priča „Hangar za snove“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
