Knjiga zbog koje sam se zaljubio u čitanje:

„Majkl, brat Džerijev“ Džeka Londona. Ja sam se u čitanje zaljubio kroz knjige iz edicije Plava ptica. Ovo je jedna od njih, nje sam se prve setio. Ali, evo, ne mogu da ne pomenem još neke: „Sin lovca na medvede“ Karla Maja, „Amfibija“ Aleksandra Beljajeva, „Rat svetova“ Herberta Džordža Velsa... Pročitao sam sve knjige iz te edicije, roditelji su mi ih jednog dana doneli i složili na policu, i ja sam išao redom. Svetovi koje sam tada otkrio još uvek su u meni.

Knjiga zbog koje sam poželo da postanem pisac:

„Orlovi rano lete“ i „Doživljaji Nikoletine Bursaća“ Branka Ćopića. Čitao sam ih jednu za drugom, pa ne mogu da se setim tačno posle koje sam pomislio da bih voleo da i ja napišem neku priču, tako dugačku, u kojoj bi se dešavalo tačno ono što ja hoću.

Knjiga kojoj se uvek iznova vraćam:

„Beograde, dobro jutro 1, 2 i 3“Dušana Radovića. Ovo je jasno samo po sebi.

Knjiga koju ne mogu da izbacim iz glave:

The Phylosophy of Physics Maksa Planka. Plank kaže da svet funkcioniše po principima koje možemo pratiti, ali nikada do kraja shvatiti u svim njegovim slojevima, uključujući i one neizrecive. Ta napetost između reda i misterije me stalno vraća. Ne razumem sve, naravno, ali svaki put se vratim po još nešto, i svašta mi pada na pamet dok čitam tu knjigu.

Knjiga koja je promenila moje viđenje sveta:

Zbirke zadataka iz matematike za srednju školu Venea T. Bogoslavova. Dok sam rešavao te zadatke, jer sam morao, nisam znao koliko će to osnovno razumevanje matematike postaviti temelje za moje shvatanje logike prirode. I još jedna: Muay Thai: The Most Distinguished Art of Fighting – Panya Kraithat/ Pitisuk Kraitus. Ovo je knjiga koja, između ostalog, sistemski dekonstruiše tehniku, taktiku, opisuje svakodnevni trening, udarce, osnovne strategije napada i odbrane mai taija, ali i sve nabrojano prevazilazi. Disciplina, treninzi, ponavljanja i rituali oblikuju navike. Posledice se vide u ringu, ali i u svakodnevnom životu. Strpljenje postaje refleks, fokus stvar navike... I, razumete već, paralele su jasne. Naravno, osim čitanja, mora i da se trenira.

Književni junak sa kojim se identifikujem:

Voleo bih da budem kao Isak iz „Plodova zemlje“ Knuta Hamsuna.

Nezaboravna prva rečenica iz knjige:

PADAMO. VOLIMO TE. RADI ŠTA HOĆEŠ. TATA (SMS poslat iz aviona iznad centralne Afrike u aprilu 2005.) Tako počinje roman „Mulej“ Erlenda Lua. SMS je poslat Juliji, sedamnaestogodišnjoj devojci. Mama, tata i brat su u avionu koji se ruši i svi ginu.

Najinteresantnije što sam naučio iz knjige:

Iz romana „Cink“ Davida Albaharija sam naučio, a i dalje učim, kako sve može da se piše. Oslobodio me je. Često se u mojim radovima, više ili manje vidljivo, mogu naći omaži tom romanu. Skoro isto mogu da kažem i za roman „Život: Uputstvo za upotrebu“ Žorža Pereka. 

Klasik koji sam nedavno pročitao prvi put:

„Srce je usamljeni lovac“ Karsona Mekalersa. Nekako mi je promakao, mada mi južnjačka gotika nije nova. Prošle godine sam ga pročitao, i mislim da je to bilo tačno na vreme.

Roman koji me je nasmejao:

„Dopler“ Erlenda Lua. Nije to humoristički roman, ali ja sam se mnogo smejao. Naglas sam se smejao, sam. Nisam mogao da je pustim, počeo sam uveče, oko tri ujutru sam ugasio svetlo, da je kao sutra nastavim, do pola četiri sam se vrteo u krevetu, onda upalio svetlo i pročitao je do kraja.

Roman koji me je rastužio:

Emil Ajar – „Momo, zašto plačeš?“Izabrao sam ovu knjigu, jer se sećam koliko sam plakao još u osnovnoj školi, ali mnogo puta sam plakao i čitajući ili prepričavajući „Asku i vuka“ Ive Andrića, a skoro sam se isplakao na kraju romana „Nebo nema miljenike“ Eriha Marije Remarka, i zbog samog dešavanja u tom poslednjem pasusu i zbog načina na koji je napisan.

Moj roman koji volim više od ostalih:

„Neli“. Najdraža mi je jer je inspirisana delom mog života koji mi mnogo znači. Naravno, pomešano je tu svašta, neki likovi su spojeni u jednog, neki razdvojeni na dva, neki izmišljeni, mnogo je toga izmišljeno, jer to je apsolutno fikcija, ali duh je taj, tako je bilo, i bilo je lepo. „Neli“ ima svoju površinu, ali ima još slojeva koje pažljiv čitalac može da uhvati, a onda je to druga priča. Mislim da vreme ovog romana tek dolazi.

Izvor: časopis Bukmarker, br. 59