Knjiga „Zapisano u beskraju“ poseduje savršenu ravnotežu erudicije i popularnog jezika
Sto pedeset hiljada prodatih primeraka? U dvadeset i šest izdanja? Prevedeno na trideset jezika? Esej o svetu klasike i izumu knjige? Na četiri stotine stranica? Ozbiljno? To su pitanja koja su sebi postavljali svi kritičari, novinari pa čak i izdavači o jednom o velikih savremenih fenomena na policama s novitetima u španskim knjižarama. Čak je, s nevericom, takva pitanja sebi postavljala i autorka knjige. Ovo je priča o jednoj neverovatnoj knjizi… okruženoj sa koliko senovitih, toliko i osvetljenih zona.
Osvetljena strana ove priče govori o jednoj spisateljici koja se gotovo pomirila s time da će prestati da piše. Recimo da joj to životne okolnosti nisu dozvoljavale. Ali bila je uporna, tvrdoglava kao neka domaća supernova zatvorena u svojoj garsonjeri, i porodila je knjigu. Epilog svetle priče jeste u tome da je ova knjiga postala izdavački fenomen. Esej od četiri stotine stranica o izumu knjige u starom svetu, u startu nije delovao kao najprikladniji materijal za uzrokovanje dvadeset i šest izdanja, sto pedeset hiljada prodatih primeraka od septembra 2019, intenzivno prepričavanje koje opstaje brzinom kruzera i prevod na trideset jezika – baskijski i tajvanski su poslednja dva. Zapravo, njegova autorka, koja je ranije objavila romane poput „Sahranjena svetlost“ i „Golmanov zvižduk“ kao i priče za decu, mislila je da će to biti njeno najmanje komercijalno delo. Nacionalnu nagradu za esej osvojila je 4. novembra. Opštem priznanju pridružilo se i ono zvanično. Delovalo je pomalo senzacionalno što žiriju nije ostalo ništa drugo nego da nagradi Irene Valjeho (rođenu u Saragosi 1979. godine).
Dok je Irene Valjeho razvijala rukopis nije imala izdavača. Njeni prijatelji iz aragonske izdavačke kuće Kontrasenja, koji su joj objavili prethodne naslove, u poverenju su joj rekli da taj esej nije za njih. Ali su je spojili sa Siruelom, koja je na kraju objavila „Zapisano u beskraju“. Ovako danas govori Ofelija Grande, urednica u Sirueli: „Knjiga poput ‘Zapisanog u beskraju’ je san svakog izdavača, kao i potvrda koja uliva nadu da iznenađenja u izdavačkom svetu ne prestaju. Razlozi za to su brojni i prevazilaze činjenicu o prodatih sto pedeset hiljada primeraka. Možda bi uzrok uspeha trebalo naći u samom tekstu kao savršenoj ravnoteži erudicije i popularnog jezika, i u strasti sa kojom to autorka postiže. Postići da esej o istoriji knjiza dospe do toliko širokog dijapazona čitalaca unapred je delovao kao nemoguća misija. Međutim, odziv je bio jednodušan.“
Slično objašnjenje daje argentinski pisac i izdavač Alberto Mengel: „Nije slučajno da se u ova vremena zatvorenosti i zaključanosti u domove vraćamo zadovoljstvu čitanja. Sa svojom obrazovanošću i bistrinom, Irene Valjeho nas podseća na gotovo zaboravljenu priču o tom dirljivom i suštinskom predmetu koji nam pruža utehu i pomaže da preživimo: o knjizi.“
Ali Irene ume da pretvori ono što je lično u univerzalno i obratno, zato je razbila tolike kalupe, čak i među izvesnim akademskim svetom koji obično gleda na ove stvari s visine”. Ako je nešto uzrokovalo izdavački uspeh, to je bezvremenost klasika i korist koja se i danas može dobiti od njih koliko god da neki misle da su klasici beskorisni. „U društvu punom takmičarskog duha kao što je naše, koje se predalo konceptu hita, ne preostaje nam ništa drugo nego da u klasicima vidimo knjige koje su bile najveći hitovi, iz generacije u generaciju“, kaže autorka. „Trijumfuju uprkos istorijskim promenama, potonulim imperijama, jezičkim promenama, kao i smeni civilizacija. ‘Eneida’, ‘Ilijada’, ‘Odiseja’… su preživeli hitovi.“ Odatle bi mogli da poteknu razlozi zbog kojih se neko poput Marija Vargasa Ljose predao pred ovom knjigom, čiji uzrok nastanka ovako odgoneta: „Impresionirala me knjiga ‘Zapisano u beskraju’, pročitao sam je u dahu. Toliko je ostavila jak utisak na mene da sam uradio nešto što nikada ne radim: napisao sam autorki vrlo srdačno pismo čestitajući joj na lepoti divno napisane knjige u kojoj je celokupno znanje raspršeno na empatičnu, prijatnu, ni najmanje pretencioznu hroniku u kojoj se objašnjava kakvo je čitanje uživanje i koliko je korisno. Ne čudi me što je ova knjiga imala toliko uspeha u Španiji i daj bože da ga postigne i u latinoameričkim državama i ostatku sveta jer na njenim stranicama čovek otkriva beskrajne prednosti koje ljudskom biću čitanje donosi.“
Autor: Borha Ermoso
Izvor: elpais.com
Prevod: Igor Marojević
