Tridesettrogodišnji autor iz oblasti samopomoći objavio je 2016. godine svoj poslednji projekat koji je odmah postao hit u knjižarama. Na policama leži knjiga sa veoma jasnim naslovom koji budi samosvesnost – reč je o „E, zabole me – Suptilnoj umetnosti življenja“ Marka Mansona.

Strastveni čitaoci pripadaju grupi ljudi koja očajnički želi da zna da će svet otići dođavola kada kupuju Mansonovu knjigu. Ona je dospela do šestog mesta „Njujork tajmsove“ i devetog „Vašington postove“ liste bestselera.

Ako bismo iskreno hteli da prokomentarišemo ovu knjigu, onda bismo mogli da kažemo da je „E zabole me – Suptilna umetnost življenja“ budizam za batice.

Ne treba to shvatiti pogrešno, knjiga govori o prirodi modernog društva, stalnim problemima sa kojima se suočavamo i načinom na koji to radimo. Bilo da je reč o tome da vam je previše stalo ili da se zatrpavate nepotrebnim stvarima, Manson temi pristupa sa idejom o koncentrisanoj apatiji.

„Evo šta je pogrešno sa svim tim ’kako biti srećan’ sranjima koja su podeljena osam miliona puta na Fejsbuku tokom prethodnih nekoliko godina“, piše Manson. „Ono što o tim stvarima niko ne shvata je sledeće: želja za pozitivnijim iskustvima je sama po sebi negativno iskustvo.“

Osvežavajuće je pročitati knjigu koja oživljava ideju da je u redu priznati da je svet suluda mašina koja ne oseća ni bes ni simpatije prema pojedincu.

Mansonov stil otvorenog obraćanja publici omogućava mu da saopšti poruke koje bi drugačije ostale neprimećene. Možda neće svi biti upoznati sa idejama o samosvesnosti koje su bile propagirane u prošlosti na filozofskim predavanjima. Zato njegov stil deluje mnogo relevantnije u današnje vreme.

Zabavne anegdote, kao i neki primeri iz istorije, omogućavaju publici da ono što čitaju preslikaju na sopstvene živote i odnose sa ljudima. Jeste da je ovo tipičan recept koji se koristi u svakoj knjizi o samopomoći, ali ovde kao da vam je došao dobronamerni i raspojasani ujak i počeo da drži lekcije o životu. Ali sama knjiga se fokusira mnogo više na stvari o kojima zaista treba brinuti nego na one za koje nas zabole.

Knjiga istražuje ideju o tome da se ne brine o svemu što želimo. Ne govori o tome da ne treba brinuti uopšte jer to već potpada u kategoriju psihopate. Možda smo staromodni, ali niko ne želi da bude tako okarakterisan.

Manson smatra da ljudi širom sveta brinu uglavnom zbog pogrešnih stvari dok im one koje su zaista važne promiču. Piše: „Ukratko, ovo je ono što zapravo predstavlja 'samopoboljšanje': staviti kao prioritete bolje vrednosti, izabrati ono bolje na šta treba da se ložimo i do čega nam je stalo. Jer kad se ložite na nešto bolje, dobijete bolje i lakše probleme. A kad dobijete bolje probleme, imate bolji život.“

„Ne znojite se zbog malih stvari“ ili „Možete promeniti samo ono što je pred vama“ su neki od tipičnih klišea koji su osnova onoga o čemu Manson piše. Zapravo, većina Mansonovih ideja se mogu svesti na osnove budizma.

Budizam je zasnovan na četiri plemenite istine iz Budinih učenja. One obuhvataju istinu patnje, istinu o uzroku patnje, istinu o kraju patnje i istinu o putu koji nas oslobađa patnje.

Prema PBS-ovom dokumentarcu o budizmu: „patnja postoji; ima svoju svrhu; ima svoj kraj i ima svoje razloge. Pojam patnje nema za cilj da postigne negativan pogled na svet, već pre pruža pragmatičnu perspektivu koja se prema svetu odnosi onako kakav jeste i pokušava da ga pročisti.“
Svaku od ovih istina autor je istražio, secirao i pružio citaocima da je progutaju.

Zato bi „E, zabole me – Suptilna umetnost življenja“ trebalo da se adekvatno naslovi kao „Za šta treba da vas zabole, a za šta ne“.

Mansonova analiza društva koje je previše aktivno, a u kome svi mi živimo predstavlja tačno očitavanje pulsa.

Izvor: reddirtreport.com
Prevod: Dragan Matković