Klasična umetnost dičenja policama za knjige
Ljudi su se dičili svojim policama za knjige i pre nego što su počeli da održavaju video sastanke od kuće.
Pošto se pandemija proširila i ljude zatvorila u kuće, video pozivi su postali jedini način da se vidimo da prijateljima, porodicom, terapeutima i kolegama. Sastanci sa klijentima, intervjui i diskusije o određenim temama održavali su se preko Skajpa ili Zuma, zbog čega su ljudi imali razne poslovne dileme. Da li mora da se nosi sako na video sastanku, iako sedite u kući? Da li je dopušteno praviti duže pauze? Kako da prekinete razgovor kada više nemate šta da kažete? I, koliko god to glupo zvučalo, šta treba da se nalazi iza vas, kao pozadina?
Ljudi su želeli da im se u pozadini nalazi nešto što je dovoljno profesionalno za posao, ali i dovoljno lično i zanimljivo. Zbog toga su police za knjige postale popularna pozadina.
Šareno, živopisno, raznovrsno, intelektualno: „Polica koja odražava ugled“, kako ju je nazvao Njujork tajms, postala je lak način za ljude da pokažu svoju ličnost i obim znanja, kao i ono što vole i što ih zanima.
Ali ljubitelji književnosti znaju da se ljudi odavno hvale svojim policama za knjige.
Knjige su usko povezane sa tim kako sebe doživljavamo, kakvo nam je intelektualno raspoloženje, ali su isto tako i pokazatelj nečije količine znanja i truda. U časopisu Britiš Medikal Džornal, D. Mekraken priznaje: „Jako me zanimaju tuđe police za knjige, i kad god ostanem sam u prostoriji u kojoj ima knjiga, obavezno moram da pročitam naslove. Čoveka možete bolje da upoznate ako vidite šta se nalazi na njegovoj polici za knjige, a takođe ćete imati o čemu i da razgovarate.“
Mekraken je o ovome pisao pre nekoliko decenija, ali su se ljudi ponosili svojim policama za knjige i pre toga. Na primer, kada su 1856. godine naseljenici odlučivali kako da daju naziv mestu koje je kasnije postalo Dulut (grad u Minesoti), čovek koji je izabrao ime rekao je da mu je pomoglo to što je „posećivao ljude koji su imali kućnu biblioteku“, kako tvrdi učenjak Teodor Blegen, u knjizi „Minnesota History“.
Kako Blegen piše, prvi migranti na Zapadu su se zaista trudili da nabave knjige. Nekada su godinama čekali da im stignu, čak su ih i plaćali unapred, iako su mislili da će umreti pre nego što te knjige dođu do njih. Jako im je bilo važno da poseduju knjige. Knjige su se koristile za čitanje i uživanje, kao i za sticanje znanja, ali i za pokazivanje.
U vreme Zum poziva, knjige su najbolja opcija kada želite da se pokažete svoju ličnu i profesionalnu stranu, i ako ste imali dovoljno sreće da tokom godina popunite policu. Ali samo vas molim da ih ne grupišete po bojama.
Autor: Fara Mohamed
Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Lidija Janjić
