Karolina Seterval piše o krivici i besu nakon prerane smrti supruga

Karolina Seterval je iščitavala priče o nadvladavanju tuge, ne uspevajući da u njima prepozna svoj osećaj krivice i ogorčenosti. „Nadajmo se najboljem“ je naslov njenog debitantskog romana o tome kako se život može promeniti doslovno preko noći.

„Tuga nije samo tuga, već i neizmerno više od toga. Osećala sam mnogo besa i ogorčenosti koji su se javljali različitom jačinom u različitim periodima“, kaže Karolina Seterval, koja je rođena 1978. godine. Danas živi u Stokholmu sa svojim sinom. Studirala je medije i komunikaciju.

Živeti je teško, nije teško pisati o životu, tvrdi Karolina Seterval, iskazujući na samom početku prilično nemilosrdan stav prema sopstvenoj veštini izražavanja.

„Sam život je u pojedinim trenucima zaista teško podnošljiv. U njemu možete da postupite ispravno ili da pogrešite, da uspete ili ne uspete. A pisanje je samo način da se ono što se događa, one zaista krupne stvari, upakuje na lepši način.“

Samo nedelju dana pre ovog intervjua predala je konačni rukopis svog prvog romana koji će biti objavljen u martu. „Kada sam ti poslednji put poželela laku noć, nisam znala da to radim poslednji put“ napisala je u svojoj knjizi.

Krajem oktobra 2014. legla je kraj svog devetomesečnog sina i zaspala. Dojila ga je tri do šest puta svake noći i poslala je SMS svom mužu Akselu koji je ostao da radi u kuhinji.

Sledećeg jutra, on je bio pokojni. Preminuo je u snu bez upozorenja ili ranije poznatih bolesti, u trideset četvrtoj godini.

Karolina Seterval je počela da piše svoj autobiografski debitantski roman nešto više od godinu dana pošto joj je muž umro u snu. Ona i dalje ide na terapiju i smatra svoju priču jednim korakom u procesu koji i dalje traje.

„Ja čak i ne znam u kojoj meri je u pitanju tuga, a u kojoj moja nova ličnost. Mnogi smatraju da vam je potrebno godinu dana, a zatim treba da se vratite i ponovo budete ono što ste bili dotad. Ali to ne ide tako. Gotovo je. Više nikada niste ono što ste bili pre“, kaže ona.

„Danas sam u suštini svakako malo tužnija i ogorčenija nego pre. Ko sam ja sada, ko sam kao roditelj? Sve je to pomalo izmešano i zato bi trebalo da se označi nekim zajedničkim nazivom, a to je tuga.“

Pisanje je prilično brzo postalo način snalaženja u haosu i pokušaj razumevanja same sebe, isprva u formi bloga bez naročito mnogo čitalaca ili ideje o tome da bi se mogao pretvoriti u knjigu. Na internet forumima za mlade ožalošćene osobe prisutna je izvesna predstava o tugi za preminulim partnerom koja je u krajnjem neskladu sa njenim osećanjima besa i ogorčenosti.

„Najlepši način tugovanja je kada pokojnika posmatrate kao ljubav svog života i kao nekog ko će zauvek, zauvek ostati savršen. Ja sam godinu dana posle Akselove smrti imala ekstremno racionalne misli, jer mi se ipak nismo nalazili u 'savršenom razdoblju života', i ko zna da li bismo se ipak rastali. Možda bih ionako ostala sama. Niko od onih sa kojima sam bila u kontaktu nije mi govorio ništa slično tome, ali ljudi tuguju na različite načine, i mislim da sam tako radila i u težnji da uspostavim neki odbrambeni mehanizam.“

Od samog početka je zamislila da knjiga treba da počne smrću. Kada je uvidela da će morati da se vrati i na to kako su se ona i Aksel upoznali, pripovedanje je postalo mnogo teže nego što je mislila, ali ponovo pre svega na planu osećanja, a ne pripovedačke tehnike.

„Morala sam da se vratim i sagledam u celosti njega i sebe, kao i svoju ulogu u našoj vezi, a sa tim još uvek nisam bila načisto kada sam počinjala da pišem.“

Karolina Seterval je zaista volela autobiografsku knjigu Džoan Didion, „Godina magičnog razmišljanja“, ali njena knjiga nije poetsko podsećanje na dugogodišnji brak, a nije ni pravi opis tuge, već pre obračun sa kasnim odrastanjem koje nije ispalo onako kako ga je ona zamišljala.

Snažna zaljubljenost je prisutna, ali tek u senci trvenja i osećaja krivice zbog toga što je navaljivala sa promenom stana i zasnivanjem porodice iako je bila svesna da bi Aksel želeo da se sve to odvija sporije.

„U početku sam jedino uspevala da zaključim da se on 'odjavio' pošto više nije mogao da me podnese, i to je bilo stvarno grozno. Više se uglavnom ne osećam tako, ali ipak osećam krivicu zbog toga što razotkrivam tu vezu u javnosti. Iako možda nije baš sve stoprocentno istinito, ipak je u pitanju moj opis tog vremena.“

I dok je osmišljavala ono što je želela da iskaže, nagrizala ju je spoznaja o tome da sigurno nije uspela da zabeleži sve nijanse jednog jedinstvenog čoveka, Aksela, koga više nema.

„Gajim nadu da će čitaoci prihvatiti činjenicu da su životi većine ljudi puni nesavršenosti. Meni se ne dopada to ulepšavanje života, i čini mi se da nanosi barem podjednaku količinu štete kao i kada tu i tamo prikažete i poneki nedostatak. Eto, to je nešto što bih u najboljem slučaju želela da poručim drugima.“

Izvor: vlt.se

Prevod: Nikola Perišić

Foto: Linnea Jonasson Bernholm