„Kad đavoli polete“: Romaneskni trijumf u novom književnom veku
Kao gotovo nijedan drugi srpski pisac, Vladimir Kecmanović ume virtuozno da ispripoveda priču koja se presudno tiče savremenog i poetičkog i ideološkog trenutka.
Naracija u romanu „Kad đavoli polete“ izvedena je iz perspektive mladića koji ne govori. Za razliku od dečaka iz romana „Top je bio vreo“, Mladen iz „Đavola“ nije narativno nem usled pretrpljene traume, nego zbog poetičke odluke da njegove replike budu izostavljene. Precizno a oneobičeno filmsko kadriranje – i ranije kod Kecmanovića patentirano – ovde prerasta u svojevrsno 3D-pripovedanje ili u narativni pandan tinejdžerskoj video-igrici.
Amerikanac Kej drugi je glavni (anti)junak. Usvojenjem mladića u sivoj zakonskoj zoni, on će pokušati da pribavi i naslednika privatne imperije i potencijalnog ljubavnika. U gradnji njegovog lika pažljivo su raspoređeni nagoveštaji pre nego što se direktno predstavi kao homoseksualac. Kej je sklon alkoholu, drogama i uživanju u performiranju „nevladine“ moći. Njegova sudbina ima elemente grehu sklonih tragičkih heroja, što na koncu izaziva i simpatiju za ovu cvećku zla.
Kecmanovićeva proza nije sterilisana od za umetnost uvek plodnih kontroverzi, ali nikada nema jednostavan ideološki predznak.
Sa kreativnom empatijom, u novom romanu prebiva autoru prirođena tolerancija za široko polje ljudskih razlika. Tu ima mesta i za sentimentalnost pedofilske ljubavi prema jednom tajlandskom dečaku, ali i za orgijastično uspostavljanje veza za pornografskim diskursom. Opscene sadržine nisu kulturno korektno uklapane u plašljivo shvaćene „više“ ciljeve, nego su ostavljene u brutalno svežem stanju kako bi do metafizičke mučnine ili egzaltacije direktno vodile.
Druga noseća tema dozvana je preko posvete Džordžu Orvelu. Rasklapanje neototalitarne prirode savremenog sveta ide podruku sa mimetičkim dizajnom romana, obeleženog orvelovskim „luksuzom“ u službi lagodnog života i potpune kontrole istovremeno. U raspletu se dešava ambivalentan trijumf balkanskog siročeta koje nasleđuje Imperiju, i kao njen spasilac i pobedilac. Figura Srbije, pritom, kao cinički potajna sila vostaje u tradicijski uvrnutom potencijalu za patriotsku regeneraciju.
U antiimperijalnoj inspiraciji, a kvir izvedbi, Vladimir Kecmanović je dostigao jedan od svojih poetičkih vrhunaca, što je više nego dovoljno za redak romaneskni trijumf u novom književnom veku.
Autor: Igor Perišić
Izvor: „Kulturni centar“ RTS-a
