Jovica Tišma: Nestrpljivi maštari obogaćuju svet

O strahu, ljubavi, drugarstvu i drugim važnim životnim temama razgovarali smo sa Jovicom Tišmom, autorom brojnih knjiga za decu, od kojih je najnovija „Kao bajagi: Priče za malu decu“.

Foto: Laguna

Uskočite u šašavu knjigu pisca Jovice Tišme „Kao bajagi: Priče za malu decu“, namenjenu svima koji još uvek nisu potrošili svoje kao bajagi, i čitajte je polako, smejte se naglas i sačuvajte njen čudesni svet u džepu. Jer u njoj se kriju čarobni jastuci koji u sebi čuvaju cvrkut ptica, slovca što se drugarski pozajmljuju i naopake reči.

U Laguni Jovica Tišma ima još mnogo zanimljivih knjiga za najmlađe čitaoce: tu su i „Bio jednom jedan strah“, „Cile, razmaženo pile“, „Cile, zaljubljeno pile“. A dogodilo se da je pisao i za odrasle, pa je tako nastala biografija našeg poznatog glumca Slobodana Bode Ninkovića – „Boda – Slušaj, sine, ove velike reči“.

Povod za razgovor bila nam je Jovičina nova knjiga „Kao bajagi“, ali smo se dotakli i ostalih zanimljivih naslova kojima deci otvara vrata čarobnih svetova.

„Bio jednom jedan strah“ – da li je to strašna knjiga ili je baš suprotna tom obespokojavajućem osećanju? Da li su u njoj uputstva kako da mi njega uplašimo i oteramo u mrak?

Strah je i te kako važna životna emocija. Čak će vam i veštačka inteligencija reći da je on ključan odbrambeni mehanizam koji obezbeđuje opstanak. Jednostavno rečeno – kuku nama bez njega! Kada su mala, deca se plaše jer ne znaju. Posle malo porastu i pomisle da sve znaju pa se uopšte ne plaše, a onda mnogo porastu, štošta nauče pa se opet plaše – jer sada znaju. Na primer, plaše se da se igraju.

Mali Vlada, junak istoimene priče, shvatio je da je strah, zapravo, kukavica i samo li mu se suprostavite, klisnuće glavom bez obzira. Sakriće se ispod kreveta, umuvaće se u neke mračne budžake, pokušaće i u kosti da nam uđe. Strah Malog Vlade se – zamislite – sakrio u teglu sa pekmezom. I šta je Mali Vlada uradio? Jednostavno ga je namazao na hleb i smazao. Tako to treba sa strahom. Ali ne sa svakim. Postoje i oni dobri strahovi koji nas opominju, stalno nas nagovaraju da razmislimo pre nego što nešto uradimo, i tako nas čuvaju od nevolje. Oni se zovu mudrost.

Zašto su ove priče pisane baš za nestrpljivu decu? Kada ih mogu ugrabiti u ruke i pročitati?

A kakva to druga deca postoje do nestrpljiva? Za početak, jedva čekaju da porastu. Ili, na spavanje odlaze jedva čekajući da se probude. I uvek pitaju a šta posle, ili a kada? To detinje nestrpljenje je dobro jer tako uče. Nestrpljivi maštari obogaćuju svet, i ovaj spoljašnji u kom živimo, i onaj unutrašnji sa kojim živimo. Da nije bilo nestrpljivih maštara ne bi postojali automobili, telefoni, ne bi bilo električne struje niti bismo znali koji sve kontinenti postoje, ne bi bilo čokolade ni muzike. Ne bi bilo slova, priča i knjiga... Pa sad vi vidite!

U knjizi „Cile, razmaženo pile“ naš glavni junak živi u porodici punoj ljubavi. Tata Petko i mama Koviljka ga o-bo-ža-va-ju. U čemu su to malo preterali, zbog čega je postao malo više razmažen?

Malo više? Da je samo tako bilo, ne bi Cile nadrljao. Postao je razmažen baš zato što su ga mama i tata toliko o-bo-ža-va-li i uvek mu ispunjavali svaku želju. Malopre smo pričali o nestrpljenju. Ako dete odmah dobije sve što poželi, nikada neće razumeti vrednost toga. Neki roditelji toliko vole svoju decu, i onda ih toliko čvrsto zagrle, ne razmišljajući da ih tako mogu i ugušiti. Nemoj da trčiš, pašćeš! Pa šta? Ako ne padne, kako će naučiti da ustane? Ogulićeš koleno! Pa šta? Zarašće... Kada sam bio dete, više sam se plašio roditeljske grdnje zato što sam ogulio lakat kada sam pao, nego toga što sam pao. Taj pad me je naučio da ubuduće budem oprezniji. Jeste malo bolelo, ali je brzo prošlo. Stid zbog grdnje trajao je duže.

Zbog lakovernosti i naivnosti upao je u nevolju i dopao šaka (šapa) prepredenog mačora Gute. Kako da se deca čuvaju lošeg društva i zašto je važno da o svemu razgovaraju sa roditeljima? Šta možemo naučiti iz Ciletovih grešaka?

Neće nas uvek biti da zaštitimo našu decu. Zato moraju da nauče i da sama brinu o sebi. To je, na kraju, i sâm Cile naučio kada je shvatio da nisu svi kao njegovi roditelji, da mu neće ispunjavati želje i ugađati mu, da neko lepim rečima često sakriva ružne namere. Zato je razgovor sa roditeljima važan deci. Ali je i roditeljima važan razgovor sa decom. Odrasli često umeju da se prave važni zato što su odrasli, jer misle da sve znaju. A pogledajte samo kako deca prihvataju nove tehnologije, da njih uzmemo za primer. To je njihov svet, to im se podrazumeva jer u njemu odrastaju. Kao što se nama podrazumevalo da umemo da igramo tapke. Ko ne zna ili je zaboravio, to je ono kada skupite šaku da nalikuje vakum-gumi, i njome udarite preko sličice da je okrenete. Mnoga deca danas to ne umeju. Ne treba im da znaju jer su njihove sličice na telefonu. Mi smo, jednostavno, odrastali u drugom vremenu i drugačijem svetu kog više nema.

Nakon nezgode sa lukavim džabalebarošem Gutom, Cile nam je u narednoj knjizi ponovo sumnjiv: nekada nije voleo da ide u školu, sada joj se raduje – ustaje i spreman je pre svih – u nedoba i kikiriče. Kakva je sada zgoda posredi?

Ona u kojoj se svako dete u jednom trenutku zadesi. Ljubav! Ali ona ljubav koja se od roditelja ne može naučiti, to moramo sami da otkrijemo i doživimo. Cile se zaljubio, a da nije imao pojma. Što za dečake baš i nije neko čudo. Devojčicama je lakše, one mogu da se zaljube jer su devojčice. Nas dečake uče sasvim drugačije. Ciletov tata Petko je živi primer. Iako je samo lik iz knjige, i te kako ga ima u svakom tati. A to što umesto kukuriiiiikuuuuu kaže kikiriiiiikiiii, to je zato što još nije sve naučio pa mu tu greščicu ne treba uzimati za zlo. A i liče, ako ćemo pošteno.

Knjiga „Cile, zaljubljeno pile“ je važna i zbog toga što se saznaje šta to svaki roditelj treba da objasni svom detetu ili obratno. Zašto ponekad roditelji zaboravljaju da su i oni bili deca pa ne razumeju svoju mladunčad? Postoji li način da se to promeni?

Način uvek postoji. Knjige napisane za decu nisu samo za decu. Zato i roditelji treba da ih čitaju. Pomoći će im da se prisete svog detinjstva. Važno je znati da pisci, posebno oni koji pišu za decu, nikada ne lažu. To je zabranjeno. Zato oni izmišljaju jer je izmišljanje nešto sasvim drugo, i to je dozvoljeno i potrebno pošto i istina može da se izmisli, samo što će malčice drugačije izgledati.

Kakva su drugarstva kad smo mali i kako se čuvaju da ne zarđaju kad odrastemo? Šta nam o tome kaže Vaša nova knjiga „Kao bajagi“?

Kada smo mali, onda smo isti. Ne primećujemo razlike. Čak i kada ih primetimo, nisu nam važne. Jer imamo u sebi naše kao bajagi. Ono nam pomaže da razlučimo stvarnost od zamišljenog. Deca uvek znaju kada je nešto kao bajagi, jer je to igra. Zato deca umeju da lete, zato igraju školice i skakuću na jednoj nozi, zato na vozu napišu svoje ime i tako putuju po svetu... Kao bajagi je igračka koja se ne kupuje. Ono se sa nama rađa i u nama živi doveka. Ne možemo da ga potrošimo, ali se često desi da ga negde zaturimo i zaboravimo na njega. Evo jedne kratke istinite priče. Jedan moj prijatelj uobičavao je da sa poslovnog puta sinu uvek donese neku igračku. Jednom prilikom doneo je onaj električni vozić sa prugom, koji se vozi ukrug. Kada je dečak hteo da otvori lokomotivu i vidi kako to radi, nisu mu dozvolili, da je ne pokvari. Vozićem je mogao da se igra samo tako što će ga gledati, pa mu je već posle dva-tri dana dosadio te je ubrzo bio vraćen u kutiju i zaboravljen. Drugom prilikom se u žurbi vratio s puta bez igračke. Na sinovljevo pitanje šta mu je doneo, iz torbe je izvadio praznu kutijicu od kreme za ruke. Dečak se od nje mesecima nije odvajao i svakome je pokazivao. Jednom mu je bila leteći tanjir, jednom gusarski brod, jednom, opet, kutija u kojoj čuva svoje tajne... Eto, to je kao bajagi.

Koje knjige ste kao mali čitali a i dan-danas im se s jednakim žarom vraćate?

Svake godine, ali bukvalno svake godine, pročitam „Malog princa“. Imam pet različitih izdanja, pa ih menjam. I uporno se trudim da ništa ne zapamtim kako bih uvek otkrivao njenu čaroliju. Doduše, to sam naučio tek kada sam odrastao jer je „Mali princ“ knjiga za odrasle. A član sam i Dečjeg odeljenja smederevske Biblioteke. Volim da pročitam knjige savremenih pisaca za decu. Ne zbog neke profesionalne solidarnosti nego zato što ih volim. A i da obogatim moje kao bajagi.

Da možete da uskočite u jedan od svojih omiljenih romana iz tog perioda, koji bi to bio i zbog čega baš u taj?

I danas volim Ćopićev roman „Orlovi rano lete“. Moje detinjstvo je umnogome bilo slično – samo bez učitelja Paprike, moja učiteljica Vojka bila je sušta suprotnost, i bez rata koji, doduše, nisam mogao da izbegnem u starijim godinama. Ali u Smederevu imam Tvrđavu koja je dušu dala za razne avanture, pa dve reke, Dunav i Jezavu, u kojima sam naučio da plivam, šumarak kraj Jezave u kom smo se igrali Robina Huda, i Adu na levoj strani Dunava, na kojoj sam bio kao u džunglama Amazona, u centru varoši je Majdan, brdašce u čije smo se katakombe, dok nisu zatvorene, uvlačili i išli u samo središte Zemlje... Naravno, moje kao bajagi mi je pomagalo da sve te avanture proživljavam izistinski.

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 64