Jelena Bačić Alimpić, spisateljica: „Život je moj pokretač“

Već dugi niz godina Jelena Bačić Alimpić osvaja čitalačku publiku romanima protkanim emocijom. Iako važi za jednu od najčitanijih spisateljica sa naših prostora, smatra da uvek može više, pa zato svaki sledeći roman shvata kao odgovornost da bude bolji od prethodnog i za dobro štivo je spremna da pomera lične granice. Nedavno je ljubitelje književnosti obradovala knjigom „Kofer iz Berlina“, u kome je na originalan i pre svega ljudski, topao način pisala o sudbini dve žene, dva grada i jednom zločinu.

Nedavno ste imali promociju novog romana „Kofer iz Berlina“. Kakvi su utisci?

Promocija je bila vrlo uspešna i presrećna sam što su došli moji prijatelji, kolege i saradnici. I ova osma knjiga mi donosi ogromnu radost, kako po sudu čitalaca, tako i po sudu svih onih koji su prisustvovali promociji.

Ko bi trebalo da pročita ovu knjigu i koja je poruka romana?

Poruka romana je da bi trebalo da budemo dovoljno hrabri da se usudimo da uzmemo sudbinu u svoje ruke. Poruka je i da još postoji ženska solidarnost, snaga i hrabrost. Ovo nije knjiga samo o sudbini dve žene, dva grada i jednom zločinu, već je knjiga koja šalje poruku da smo svi mi u stanju da menjamo svoje živote.

Da li je ovo knjiga samo za žene ili u njoj podjednako može da uživa i jači pol?

Ne priznajem podelu na muško i žensko pismo, već knjigu delim po tome da li je dobra ili loša, kao i ljude. Ova knjiga ima mnogo istorijskog žanra, drame, ali iznad svega ima elemenata trilera, tako da mogu da je čitaju i muškarci i žene svih starosnih dobi.

Čitalačka publika zna da vaši romani odišu emocijom. Ovog puta ste im ponudili istorijski triler. Odakle ideja da napravite iskorak u pisanju?

Velika je odgovornost i obaveza napraviti nešto da bude bolje od prethodnog. Trudim se da pomeram i neke svoje lične granice. Prvobitna ideja je bila da pišem o istorijskom periodu bez presedana, a to je o opsadi Lenjingrada. Taj istorijski period mi je bio fascinantan i zato sam odletela za Sankt Peterburg da pogledam istorijske arhive, odem na groblje, obiđem muzeje. Imala sam sreću da upoznam Ruskinju Veru, istoričarku umetnosti u penziji i bivšu učiteljicu. Ona mi je prvo pričala o istorijskoj građi, a onda smo se sprijateljile i naposletku mi je otvorila dušu i ispričala kako je njena porodica stradala za vreme opsade Lenjingrada. To je na mene delovalo vrlo potresno, ali i podsticajno i inspirativno.

Zašto baš Berlin?

Ne samo što je prestonica Nemačke i što je Hitler tamo i skončao i proglasio pad Trećeg rajha, nego što je i Berlin bombardovan posle opsade Lenjingrada. Sve je to bilo u jednom trenutku povezano, kao karike u lancu. Sve se nadovezivalo i tako je priča nastala. Dugo sam istraživala, ali sam knjigu napisala za mesec i po.

Šta vam je inspiracija kada pišete, šta vas pokreće?

Život! Okrenuta sam ka prošlosti, jer mi se čini da su se neke vrednosti na kojima sam odrastala, pa i moji roditelji isto, u ovom ludom vremenu izgubile. Trudim se da ih vratim na mesto, a to je u nas same, među ljude. Volela bih da nismo toliko otuđeni, nego da umemo da se radujemo tuđoj sreći i uspehu, a ne da budemo zavidni, zlobni, maliciozni.

Da li vam se nekada desilo da razmišljate kao vaši likovi iz knjiga?

Svi oni stanuju u mojoj glavi. Oni su satkani od mojih misli. Oni reaguju onako kako sam ja reagovala u raznim životnim situacijama, samo je obrnuta percepcija.

Autor: M. Miletić

Izvor: Informer