Jelena Bačić Alimpić: Najvažnije je kad u životu pronađeš nekog svog

Sa književnicom Jelenom Bačić Alimpić razgovarali smo o njenom novom romanu „Krojačev sin“, o hrabrosti i ljubavi, ali pre svega, o otrežnjenju koje joj je donelo pisanje priče o bratu i sestri koji se posle decenija razdvojenosti ponovo susreću.

 Foto: Laguna

Jelena Bačić Alimpić piše i srcem i dušom, i to se u svakom njenom romanu i te kako oseti. Sa junacima njenih priča se radujemo i tugujemo i uvek iznova učimo da volimo, praštamo i da se lavovski borimo za ono do čega nam je stalo. Dok se upoznajemo sa novim romanom „Krojačev sin“, podsećamo se i romana koji mu je prethodio, „Krojača“, jer autorka je ovim dvema knjigama iskrojila veliku priču o tajnama, iskušenjima ljubavi i hrabrosti. U „Krojačevom sinu“ ponovo se sreću Olgica (Mirjam) i Jakob Bajer, sestra i brat koje su život, tajne i krivica decenijama držali razdvojenima, i u senci jednog predivnog vrta započinju svoje ispovesti.

Jelenu smo za početak pitali po čemu će pamtiti pisanje „Krojača“ i „Krojačevog sina“ i na koje načine su je sudbine junaka ova dva romana dotakle.

„Sudbine glavnih junaka ova dva romana dotakle su me na razne načine. Sam naslov ’Krojač’ je zapravo metafora za boga, ali to, naravno, jeste i priča o krojačima, o sudbinama dve porodice u najtežim vremenima, o tome kako se ipak može biti i ostati čovek, koliko možemo pomoći jedni drugima. I nekako je ta topla priča, iako je moja i izmaštana, barem meni osvetlila to da uvek postoji neka osoba u vašem životu na koju možete da se oslonite, koju možete da zagrlite, koja može da vam bude tu i kad je teško i kad je lepo. Ja sam stvarno bogu zahvalna, pre svega, na svojoj deci i unuci, i na svemu što mi je dao, ali i na svemu što nije. Jedan prijatelj mi je rekao da nikada ne bih pisala onako kako pišem da nije moje preterane empatije. Ja sam veoma emotivna osoba. I ne znam da li sam vam ikad rekla – moj dobar prijatelj Dejan Lutkić, glumac, u telefonu me ima zabeleženu pod imenom Emocija. Ovaj roman sam pisala u vrlo turbulentnom privatnom periodu, bilo mi je teško i bila mi je potrebna dodatna snaga za pisanje. Počela sam da pišem ’Krojačevog sina’, jer su neki likovi iz ’Krojača’ ostali nedorečeni, pa su me čitaoci molili za nastavak, jer su želeli da vide šta se desilo sa jednom od glavnih junakinja Olgicom, koja na kraju ’Krojača’ napušta porodicu u kojoj je odgajana i odlazi za svojim korenima. I krojačev sin je metafora za božju decu. Svi smo mi božja deca i tačna je čuvena poslovica da ’čovek snuje, a bog odlučuje’ – tako je u većini slučajeva u životu. Veliku snagu za pisanje dala su mi deca, prvenstveno ćerka, koja me je svaki dan zvala, iako živi daleko, i govorila mi da me voli najviše na svetu, i to mi je neopisivo mnogo značilo. Jer moja majka je preminula 22. januara, kada sam bila pri završetku romana. To je prvo bio jeziv šok, napravila sam izvesnu pauzu, nisam mogla da pišem jer nisam htela da odem u patetiku, a s druge strane mi je bilo toliko emotivno teško da napišem kraj. Mnogo mi je pomogla urednica Dubravka Dragović Šehović, jer ona je topla osoba koja ume da ohrabri i da vam da vetar u leđa, da kaže ’možeš ti to, fantastična je knjiga, završi je, znam da imaš tu snagu u sebi’. Hvala joj do neba. Na čitaocima je da procene – ja ne volim da sudim, niti da pričam o svojim knjigama, svaka mi je posebno draga – ali kada su u pitanju ove dve knjige, ’Krojačev sin’ je za mrvicu snažniji, upravo zbog tih posebnih emocija. Uopšte nije patetična knjiga, ali oseti se da je moj bol dok sam je završavala bio izuzetno jak“, rekla nam je Jelena Bačić Alimpić.

Rekli smo da se u romanu „Krojačev sin“, sestra Olgica, odnosno Mirjam, i brat Jakob, koje su život, tajne i krivica predugo držali razdvojenima ponovo sreću. Šta taj novi susret posle nekoliko decenija razdvojenosti donosi i jednom i drugom, kako zaokružuje njihove životne priče?

Taj novi susret donosi im, pre svega, ogromnu radost, povratak najvažnijim životnim potrebama. I, na kraju, zapravo govori „nikad ne reci nikad“ i da je najvažnije, čak i ako prođu godine i decenije, kad pronađeš nekog svog, kada se ponovo sretnete. To daje novu dimenziju radosti životu. Njih dvoje su već u ozbiljnim godinama i ono što je divno, iako se u romanu nije desilo, ali jednom kad se bude desilo, umreće srećni. Koliko god da su propatili, na kraju su nagrađeni za svoju patnju i daj bože da je kod većine ljudi tako.

Vaša junakinja Olgica imala je težak životni put od rođenja, kada je kao beba preživela logor i rat. I u odraslim godinama čekale su je patnje. Na jednom mestu kaže kako se trudila da razume smisao života, ali i smrti, smisao radosti, ali i patnje. Odakle je crpela snagu za borbu sa svim životnim nedaćama?

Olgičina priča je dominantna i jako snažna u romanu. Mislim da joj je uzor bila Marta, koja nije bila njena biološka majka, ali je bila žena koja je uspevala da od neverovatne tuge napravi najveseliju proslavu, da i nju i brata štiti neverovatnom posvećenošću i ljubavlju i da u najtežim, najcrnjim vremenima bude njihov oslonac i utočište. Mislim da je Olgica to ponela, svesno ili nesvesno. Ali za ono što je preživela potrebno je mnogo hrabrosti, mnogo ludosti, mnogo rizika. Međutim, ona se usudila na to i na kraju je bila nagrađena.

Ovo je i velika priča o majkama i ćerkama, ali i o roditeljstvu uopšte, priča o ljubavi prema detetu koje odgajamo sa ljubavlju i posvećenošću, iako nije naše biološko.

To je večito pitanje. Rekla bih da je roditelj onaj koji te odgaja. Divno je kad imaš biološkog roditelja, ja sam imala divne roditelje. Ali kada se desi ovako nešto kao što se desilo Olgici, koja je izgubila roditelje u ratu, sreća je kada te odgaji žena kao što je Marta, koja joj je bila majka u pravom smislu reči. Olgica je kasno saznala da Marta nije njena biološka majka i tada zapravo kreće neverovatan zaplet događaja. Čitaoci će jako zavoleti i prigrliti „Krojačevog sina“, jer se u ovoj knjizi mnogi mogu pronaći.

U traganju za korenima, Olgicu, odnosno Mirjam, put je odveo daleko, u Jerusalim. Šta je za nju taj put značio i kakvim je njen život učinio?

Taj put je nju, naposletku, otreznio. Bilo je nemoguće pronaći sve što je mislila da će uspeti. A zbog sramote i bola koje je nanela svojima nije htela da se vrati i proživela je pakao. Na kraju se ipak vratila i zapravo je počela njena radost u poznim godinama. Koliko god godina da imate, kada doživite preporod i neku veliku sreću, to mnogo znači, jer ćete sa ovog sveta otići ispunjeni, srećni, radosni, znaćete da je vaša misija ispunjena. Tako da bi Olgica ili Mirjam trebalo da bude uzor svim ženama koje se zbog mnogo bezazlenijih sitnica sapliću, padaju, gube snagu, imaju stres. Neka pročitaju knjigu da vide šta je hrabrost i kako prevazići i najgore u životu. Ovo je vrlo topla i poučna knjiga za one koji misle da izlaza nema, ali izlaza ima uvek.

Roman „Krojačev sin“ govori, dakle, o hrabrosti jedne žene. Smatrate li da se ženska hrabrost u književnosti najčešće pogrešno tumači kao istrajnost u patnji, umesto kao sposobnost da se donesu teške odluke i da se sa njima živi?

Ženska hrabrost je upravo sposobnost da se uhvatite ukoštac sa najgorim problemima, da ih prigrlite, prihvatite i da ih rešavate, da dođete do one tačke kada možete da kažete „uspela sam, pobedila sam“.

U romanu je sećanje veoma važno. Možemo li, po Vašem mišljenju, da pronađemo sreću bez pomirenja sa sopstvenom prošlošću?

Moramo da se pomirimo sa svojom prošlošću i da se potrudimo da je ostavimo iza sebe, jer nam ona samo podmeće nogu, sprečava nas da gradimo budućnost. Prošlost je prošlost. U njoj je sigurno bilo i lepih i ružnih trenutaka, i sve je tako kako je trebalo i moralo da bude, ali treba je ostaviti u kutiji uspomena. Ne treba je se odreći, ali treba je ostaviti na nekom lepom mestu i krenuti dalje.

Zahvaljujući Vašim romanima, putujemo i mnogo učimo o nekim drugim zemljama i kulturama.

Zato što volim putovanja i volim da čitaoce vodim na putovanja. Nažalost, mnogo njih ne može sebi da ih priušti. Pa i za mene su knjige beg od stvarnosti i volim da putujem s knjigama. I danas sam strastveni čitač. Mnogi su me pitali kako mogu dok pišem da čitam. Mogu, jer čitam druge žanrove, ništa što me može povući ili mi smetati u mom stvaranju. Ali meni su knjige izjednačene sa putovanjima, koja su jedna vrsta ne fizičke nego psihičke slobode. Upoznavati nova mesta, nove ljude i upijati te sasvim drugačije atmosfere. Samo je dovoljno poručiti kafu, sedeti na nekom trgu i posmatrati ljude, posmatrati neki drugi život, koji kasnije bude inspirativan za neku drugu priču. Barem je kod mene tako. I zaista me putovanja oslobađaju i mnogo sam zahvalna bogu što mi je omogućio da putujem, jer je meni to spas od mnogih teških dešavanja koja sam doživela u životu, a doživela sam ih zaista mnogo. Doživeli su neki ljudi i mnogo gore, ne kažem da sam ja doživela najgore. Ali baš zato treba da budemo zahvalni na onome što imamo.

Šta Vam je put u Jerusalim sa Olgicom značio?

Otrežnjenje. Nekada imamo najbolju nameru da nešto uradimo, pa se stvari sticajem okolnosti izjalove i odvedu nas na vrlo opasan i strašan put. Tu treba zadržati prisebnost, svest, biti dovoljno hrabar da se iščupaš iz toga. A Olgica to jeste bila. Ali ne bih da previše zalazim u detalje o knjizi.

Svaki život ima svoj kraj. Ljubav nema. Pišete na samom kraju romana. U Vašim knjigama, baš kao i u životu, ljubav je retko jednostavna – često je povezana sa žrtvom, čekanjem, odricanjem i praštanjem. Kako se Vaše razumevanje ljubavi menjalo od početka književne karijere do danas?

Ja sam sa svakim novim romanom sazrevala. Iza mene je 16 romana, tu računam i knjigu za decu, i skoro dve decenije stvaranja. Meni je pisanje, osim ogromne ljubavi, koju nesebično i dajem, pružilo ogromnu radost. Deca kažu da olovka piše srcem, a ja pišem dušom, celim svojim bićem, i to mi donosi neizmernu radost. Stvaranje mi donosi i tugu, mnogo i proplačem i prođem svašta dok pišem i jako se teško opraštam sa svojim likovima i pripremam za nove priče. Ali sve ove godine i sve ove knjige su me oplemenile, ne samo kao ženu nego i kao čoveka, majku, prijatelja. Naravno da sam okružena ljubavlju svoje porodice, ali biti okružen armijom čitalaca i njihovom ljubavlju, veliki je poklon u životu. Blagoslovena sam što me toliko ljudi voli i čita. Verujte mi, ti njihovi zagrljaji, neretko suze koliko znače njima toliko znače i meni. Ne postoji veća nagrada od saznanja da ste nekome barem na trenutak ulepšali život, osnažili ga. To su ozbiljno velike stvari u životu i na to sam ponosna.

U uvodnom delu knjige napisali ste da Vam je roman „Krojačev sin“ pomogao da shvatite dokle ste stigli i u profesionalnom i u ličnom životu. Kako sa ove distance vidite svoj profesionalni i lični put od „Ringišpila“ do „Krojačevog sina“?

Vidim sazrevanje, promenu, koja dolazi i s godinama. Nisam više impulsivna. Nekad bih planula, nekad bih ronila suze na negativne kritike, na neistine koje novinari, ničim neizazvani, pišu o meni. Nekad me je sve to užasno pogađalo, sada kada znam ko sam – ne smatram sebe veličinom, ali znam ko sam i znam da sam sve postigla sama u životu – samo kažem: „Okej, njima na dušu“. Uopšte se više ne potresam. Dotaći će me, ali onda se taj neko ne bi dobro proveo, samo ako mi dirnu u decu, jer sam majka kao što je Marta, kao što su mnoge majke u mojim romanima. Jer kada majci dirnete u dete, onda ste joj iščupali srce i tada se majka pretvara u lavicu i tu uopšte nema kompromisa.

Očekuje se premijera serije rađene po Vašoj trilogiji Kazna za greh. Kako se osećate povodom toga? Šta za Vas kao stvaraoca znači kada Vaše delo dobije novi život?

Bila sam prisutna na snimanju, ali mnogo manje nego kad se snimao „Ringišpil“, zbog bolesti majke. Nataša Drakulić, dramaturškinja i scenaristkinja, kod „Ringišpila“ je odstupila tri posto od knjige, ali kod Kazne za greh je dosta toga menjala i na kraju se ispostavilo da je zaista „ubola“ sve, da su bile potrebne te izmene i jako me raduje da će od jeseni serija od 12 epizoda biti emitovana na RTS-u.

Kako je ispunjeno Vaše vreme kada ne pišete? Kako sebi ugađate?

Jako sam posvećena porodici. Kad god mogu, odem kod unuke u Pančevo. Šetam beskrajno sa svojom Galom, kokeršpanijelom. Jako volim pse i o tom pitanju sam vrlo aktivna. Volim životinje, ali psi su mi ipak najdraži. I, naravno, tu su gostovanja po zemlji i regionu i susreti sa čitaocima.

Autor: Maja Šarić Vlaović

Izvor: časopis Bukmarker, br. 65