Jelena Bačić Alimpić: Ljude i knjige delim samo na dobre i loše
Voditeljka Jelena Bačić Alimpić krenula je novinarskim putem još tokom studija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu radeći za JRT mrežu, a stigla je do spisateljskih voda kojima odlično plovi i gotovo deceniju niže uspehe. Od prvenca „Ringišpil“, koji je ugledao svetlost dana 2010. godine, do sada, prodato je pola miliona njenih knjiga. Na listi najčešće pozajmljivanih naslova u našim javnim bibliotekama tokom 2018, koju je objavila Narodna biblioteka Srbije, Jelenina dela zauzimaju četvrto, peto i šesto mesto (tri knjige iz serijala „Kazna za greh“, „Nigde nema te“ i „Kofer iz Berlina“). Nedavno joj je izašao i deveti roman – „Njegove bele rukavice“, a spisateljica u razgovoru za „Novosti“ ističe da su prve reakcije čitalaca fenomenalne i da joj je najvažnije da nije izneverila njihovo poverenje.
Jelena otkriva da ju je suprug inspirisao da u svoj roman uvede istorijsku ličnost, i to baš čuvenog dželata Kraljevine Jugoslavije.
„On mi je 'otkrio' Karela Dragutina Harta i njegovu veoma zanimljivu biografiju, koju sam iskoristila kao ideju za ovaj roman“, priča, za naš list, Jelena Bačić Alimpić. „Međutim, iako sam se držala istorijskih činjenica i Hartovog delanja za vreme njegovog službovanja, sve ostalo u romanu, likovi, radnja i kompletna priča, isključivo je plod moje mašte.“
Spisateljica kaže da nije imala određenu ideju o tome kako čitaoci treba da dožive glavnu junakinju, Karelovu suprugu Ljubicu Ignjatović, koja je i narator.
„Izmaštala sam je onakvom kakvom sam ja smatrala da bi, možda, žena dželata trebalo da bude. Ona za mene predstavlja hrabrost, upornost, korak napred u svakom smislu, neverovatnu požrtvovanost i, možda, iznad svega, ogromno majčinsko srce puno ljubavi.“
Predstavljajući svoje knjige, autorka putuje širom nekadašnjeg zajedničkog prostora, koji i danas opterećuju teški događaji. Upitana o ličnom iskustvu i doživljaju društvenog ambijenta, kaže:
„Književnost, kao i sveobuhvatna umetnost, nije i ne može biti omeđena prostorima, trusnim podnebljima, nacionalnostima, različitostima bilo koje vrste. Umetnost je ono što spaja ljude širom sveta, a ne razdvaja ih, niti ih na bilo koji način deli. Naravno da smo mi prošli teška vremena, i ja sa svojih 50 godina ih vrlo dobro pamtim, ali se njima ne opterećujem. Ljude, kao i knjige, delim samo na dobre i loše, i to tek kada ih dobro upoznam ili pročitam.“
Da se upusti u avanturu pisanja, kaže, uticala je želja njenog pokojnog oca, njegova vera u nju, kao i njena odvažnost da ga posluša. Priznaje da ni u snu nije očekivala pola miliona prodatih primeraka svojih dela.
Intergralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: E. Božić Talijan
Izvor: novosti.rs
