Jebo sad ko je čiji - Prikaz romana „Jebo sad hiljadu dinara“ Borisa Dežulovića

Da u biografiji Borisa Dežulovića ne stoji da je roman „Jebo sad hiljadu dinara“ objavljen prvi put 2005. godine, moglo bi se pomisliti da je napisan maltene juče i da je Lagunino izdanje iz 2020. godine zapravo njegovo prvo izdanje.

Dva su razloga koja bi mogla navesti na takvu pomisao.

Prvo, tema ovog romana i danas je više nego aktuelna i inspirativna, pa nije mali broj pisaca koji su joj proteklih godina posvetili pažnju, premda je od događaja koji su u Dežulovićevoj knjizi opisani prošlo skoro trideset godina.

Drugo, s obzirom na okolnosti koje inače ne zalaze u okvire književnog stvaralaštva, čitalac oseti izvesnu nevericu kad vidi da se o jednoj više nego kontroverznoj, a mnogima i veoma bolnoj temi moglo na ovaj način pisati već 2005. godine – mada, ono „već“ treba shvatiti uslovno, donekle i sarkastično, kad se čini da je i čitavu deceniju nakon pojedinih događaja trebalo imati veliku hrabrost za njihovo publikovanje, a naročito za njihovu književnoumetničku obradu.

Iako Dežulović u kratkom uvodu iznosi istorijske podatke koji su ga naveli da načini roman o jednom danu tokom ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini, ipak se cela priča može shvatiti i kao plod mašte, dakle kao čista fikcija, mada će čitalac, čak i da je preskočio piščevu uvodnu belešku, sigurno poželeti da se to jeste dogodilo nekada i negde, jer kad je već u pitanju ratni vihor triju zaraćenih strana, onda momenti iz Dežulovićevog romana deluju kao osveženje i predah – koliko god to zvučalo paradoksalno, pa i surovo.

Možda je ratni sukob triju strana u Bosni i Hercegovini i danas neiscrpna tema književnim stvaraocima upravo zato što se svaka priča iz tog krvavog vihora može prikazati tako da deluje univerzalno, kao da se desila na bilo kom ratištu i u bilo kom vremenu, a da se opet sačuva i slikovito predstavi mentalitet, jezik, kultura (pa ako mora, i nekultura) ljudi i sredine o kojoj se piše.

I upravo je to balans na kome se stvara i održava kvalitet Dežulovićevog romana, jer čitajući poglavlje za poglavljem i upoznajući se postepeno sa sudbinama dvanaestorice junaka (u književnom smislu, svi oni jesu junaci, a u vojničkom – samo za svoju stranu), čitalac prepoznaje tipične naravi i običaje podneblja iz kojeg su likovi romana potekli, ali istovremeno stiče utisak da se neobična situacija prilikom susreta dveju suprotstavljenih vojnih formacija mogla dogoditi i negde drugde, tako da nad čitavim romanom lebdi upozorenje: ovo se može i vama desiti.

I jedni i drugi prerušeni u svoje protivnike, dvanaest ratnika otpočinju jednu igru koja je svakim narednim trenutkom zanimljivija i neizvesnija, pa bez obzira na to kako će se završiti, ona se zaista pokazuje kao jedna svetla tačka usred zemlje opsednute mračnim silama.

Da bi se stvorio pravi antiratni roman, pisac svoju maštu neretko odvodi baš na prvu liniju fronta, gde se najbolje i vidi sav besmisao ratnog sukoba, ali i sve muke i nedoumice koje tište naizgled bezlične i bezimene ratnike, a te muke često i nisu vezane za aktuelnu ratnu situaciju, nego su ostaci i odjeci prošlosti, predratnog perioda i jednog potpuno drugačijeg života, koji sigurno nije prekinut zato što su to želeli oni koji su silom prilika stekli zvanje ratnika.

I kada se najzad dvanaest učesnika neobičnog sukoba bude izmešalo i počelo da neposredno komunicira ne znajući pritom da nisu na istim zaraćenim stranama, sigurno ni čitalac više neće moći da prati ko je na kojoj strani, pa će jednog trenutka zastati i spontano zaključiti: jebo sad ko je čiji – a bilo bi najbolje da tako i ostane, jer već i samo razvrstavanje na ovu i onu stranu vodi u nove krvave rasplete.

Autor: Dušan Milijić