Izraelski istoričar Juval Noa Harari u knjizi „Homo Deus“: Više ljudi umre od dijabetesa nego od rata

Izraelski istoričar Juval Noa Harari već nekoliko godina je planetarna zvezda. Retko daje intervjue, mada na stotine hiljada ljudi širom sveta prati njegova predavanja i javne nastupe. Na Jutjubu i po društvenim mrežama registrovano je nekoliko stotina hiljada pratilaca. Barak Obama, Bil Gejts i Mark Zakerberg vole da ga čitaju. Do sada je objavio tri knjige. Sve je počelo sa knjigom „Sapijens: Kratka istorija čovečanstva“. Prevedena je na više od pedeset jezika. Beogradska Laguna objavila je njegovu drugu knjigu „Homo Deus: kratka istorija sutrašnjice“ u prevodu Tatjane Bižić, a za mart ove godine najavila je izlazak njegove poslednje knjige „21 lekcija za 21. vek“, koja je do sada prodata u četiri miliona primeraka i takođe prevedena na pedesetak jezika.

Nije nikakva novost da globalna izdavačko-marketinška industrija povremeno „izbaci“ nekoga kao planetarnog superstara. Samo je pitanje koliko će da traje i ko će ga naslediti. Ta ista industrija je Hararija proglasila za autora koji je obeležio početak veka. Kad se izuzmu sva preterivanja koja su u današnjoj izdavačkoj i medijskoj sferi, po prirodi stvari, deo strategije da se dođe do čitalaca, može se reći da je Harari ozbiljan mislilac koji ima šta da kaže i čije vreme tek dolaz. Reč je o čoveku koji razume vreme u kojem živi, britko i duhovito povezuje stvari i pravi odlična poređenja. U „Homo Deusu“ kaže:

„I ratovi nestaju. Čitavim tokom istorije većina ljudskih bića prihvatala je rat kao nešto što se podrazumeva samo po sebi, dok je mir bio samo privremeno i krhko stanje. U međunarodnim odnosima vladao je zakon džungle, prema kome je rat uvek bio otvorena mogućnost, čak i kada su dva organizovana društva živela u međusobnom miru. Na primer, iako su 1913. godine Nemačka i Francuska bile u miru, svi su znali da bi 1914. mogle da skoče jedna drugoj za grlo. Kad god su političari, generali, poslovni ljudi i obični građani pravili planove za budućnost, ostavljali su u njima i mesta za rat. Od kamenog doba pa do vremena parnih mašina, od Arktika do Sahare, svako ljudsko biće na svetu znalo je da bi svakog trenutka susedi mogli da osvoje njegovu zemlju, potuku njegovu vojsku i pobiju njegov narod. U drugoj polovini 20. veka ovaj zakon džungle konačno je raskinut, ako ne i sasvim poništen. U većini oblasti naše planete ratovi su postali ređi nego ikad. Dok je u antičkim poljoprivrednim društvima nasilje sprovedeno ljudskom rukom bilo uzrok oko petnaest posto svih smrti, u prošlom veku taj procenat je iznosio svega pet posto, a početkom ovog veka samo jedan posto. Godine 2012. u svetu je umrlo pedeset šest miliona ljudi; šest stotina dvadeset hiljada stradalo je od nasilja – sto dvadeset hiljada je izginulo u ratu, a od kriminala je stradalo još petsto hiljada. Nasuprot tome, osamsto hiljada ljudi počinilo je samoubistvo, a milion i po je umrlo od šećerne bolesti. Šećer je danas smrtonosniji od baruta. Što je još važnije, za sve veći segment čovečanstva rat je naprosto nešto nezamislivo.“

Ovakvih poređenja i povezivanja je mnogo u sve tri knjige. Autor postavlja pitanja kakvu ćemo sudbinu nameniti ljudskom rodu kao samoproklamovani bogovi planete Zemlje, koje korake ćemo preduzimati da to ostvarimo. Istražuje projekte, snove i noćne more koji će oblikovati dvadeset prvi vek – od prevazilaženja smrti do stvaranja veštačkog života. Pred nama su osnovna pitanja na koja moramo da damo odgovore: u kom pravcu ćemo se dalje kretati, kako ćemo zaštititi ovaj krhki svet od sopstvenih destruktivnih moći? Juval Noa Hahari tvrdi da je pred nama sledeća faza evolucije.

U velikom intervjuu koji je dao prošlog avgusta madridskom „Paisu“, na novinarsko pitanje kako gleda na sveopšte jačanje nacionalizma odgovorio je:

„Mislim da u nacionalizmu nema nema ničeg lošeg, ukoliko je umeren. Dozvoljava da milioni neznanaca dele zajedničko osećanje: mogu da sarađuju, ali mogu da vode i ratove. Ali, pre svega mogu da stvore društvo. Plaćam porez, a država taj novac usmerava kako bi pružila usluge svim svojim građanima, iako ih lično ne poznajemo. To je veoma dobro. Nacionalizam, međutim prerasta u fašizam kada pokušavaju da te ubede da tvoja nacija nije jedina, nego superiorna u odnosu na druge i da nema ničeg važnijeg na svetu od nje. Ispada da čovek nema nikakve obaveze prema državi nego samo prema naciji i ni prema čemu drugom: porodici, nauci, umetnosti... niti prema ostatku društva. Tako se, na primer, kvalitet nekog filma ocenjuje isključivo prema tome služi li nacionalnim interesima. To je fašistički način posmatranja stvari.“

Na pitanje zašto je fašizam i danas za neke ljude privlačan, Harari odgovara:

„Ne znam kako je u Španiji, ali u Izraelu se fašizam predstavlja kao zastrašujuće čudovište. Mislim da je to greška. Kao i svako zlo i fašizam prikazuje svoje lepše i zavodljivije lice. Tradicionalna hrišćanska umetnost Satanu je predstavljala kao privlačnog čoveka. Zato je toliko teško odupreti se iskušenjima zla i, naravno, fašizma. Kako je moguće da su milioni Nemaca podržavali Hitlera? Zaveo ih je jer ih je ubedio da su posebni, važni, lepi. Zato je fašizam toliko privlačan. Šta se događa kad ljudi počnu da prihvataju fašistička gledišta? Ako im kažeš da je reč o zastrašujućem čudovištu, teško im je da to uvide u drugima i u sebi samima. Kad se pogledaju u ogledalo, ne vide tu zver, već nešto lepo i onda kažu sami sebi: 'Nisam ja fašista'.“

Autor: Vladimir Matković

Izvor: Danas