Izjava ljubavi u knjizi iz 16. veka
Poklon za dan zaljubljenih koji nadmašuje sve ostale „Petit Livre d’Amour“ (Mala knjiga ljubavi) je prelepo ukrašena knjiga koju je u XVI veku pesnik iz Liona, Pjer Salas poklonio svojoj tadašnjoj ljubavnici, a kasnije i ženi Margareti Bujio. Knjiga je malog formata, samo trinaest sa devet centimetara, i Salas ju je ručno ispisao zlatnim mastilom, a prelepe ilustracije je uradio umetnik poznat kao „Majstor skandaloznih hronika“. Prvih nekoliko strana knjige ispunjene su proznim tekstom koji opisuje vezu između autora i žene koju voli, i predstavlja uvod u ostatak knjige. Dvanaest tekstova, u kojima se prepliću poezija i proza, nalaze se na levim stranicama – uključujući tu i inicijale M, za Margaretu i P za Pjera raštrkane u različitim oblicima – a sa desne strane, nalaze su se odgovarajuće ilustracije. Pet tekstova se odnosi na ljubav, a ostale se bave temama morala, odbacujući patetiku, opisujući realniju sliku ljubavi.
U daljem tekstu smo izdvojili neke od najlepših delova knjige.
Tekstovi počinju Pjerovom izjavom Margareti da želi da posadi svoje srce u belu radu (igra rečima, na francuskom Margaret znači bela rada), i da će njegove misli uvek biti sa njom. Na stranici se nalazi slika u kojoj čovek bukvalno stavlja svoje srce u ogromni cvet bele rade. Prazno i donekle apstraktno lice čoveka verovatno nije bila slučajnost, već je namerno tako ostavljeno da bi kasnije neko drugi (najverovatnije slikar sa dvora Žan Perel, Pjerov prijatelj) mogao da doslika Pjerovo lice, što iz nekog razloga nikada nije učinjeno (možda zbog Pjerovog hira?) Žan Perel je svakako imao dovoljno vremena da naslika ceo Pjerov portret koji se nalazi na kraju knjige.
Ovo je možda najzagonetnija „ikonologija“ u celoj knjizi. Pesma glasi:
Prijateljski pozdrav i učtivo držanje,
u jednom kutku šume, zamku ispredoše svoju,
čekajući poželjan čas,
da tuda prođe prevrtljivo srce.
A zanimljiv, prelepi detalj nalazi se u poslednjem stihu, gde je Pjer umesto da napiše reč „srce“ jednostavno nacrtao oblik srca, poput renesansne verzije emotikona, što je verovatno prvi slučaj u istoriji čovečanstva?
Donekle samodestruktivna pesma na stranicama ispod glasi:
Nemam drugog oslonca do ove grane,
niti nade da pomoć će stići,
al ludosti moja, ja je sečem,
i tako ću pasti u duboke vode.
Na poslednje dve stranice nalazi se Pjerov portret koji je naslikao njegov prijatelj Žan Perel, a pored njega nalazi se tekst koji može da se pročita samo pomoću ogledala.
Knjiga je bila spakovana u prelepu kožnu futrolu, obojena zelenom i zlatnom bojom, sa cvetnom dekoracijom, ukrašenom sa inicijalima P i M. Kroz alkice na boku futrole provlačio se lančić, tako da knjiga može da se okači o pojas.
Izvor: publicdomainreview.org
Prevod: Aleksandar Mandić
Foto: British Library
