Izgubljena priča F. Skota Ficdžeralda u kojoj kasapi izdavače
„Ja sam izdavač. Izdajem sve vrste knjiga. Tražim knjigu koja će se prodati u petsto hiljada primeraka.”
Tržište knjiga je danas možda preplavljeno romanima koje su napisale slavne osobe, kratkim pričama filmskih zvezda i problematičnim propovedima problematičnih agitatora koji imaju veliki broj sledbenika na društvenim mrežama – ali prvi put objavljena izgubljena priča F. Skota Ficdžeralda pokazuje da gledište po kome su izdavači pohlepni eksploatatori nije nimalo novo.
U priči „Zadužnica“, junak govori o istorijatu jednog dela koje je objavio. Nova knjiga uspešnog autora, doktora Hardena, „spiritističkog istraživača“, deluje kao da će biti još uspešnija od njegovih prethodnih radova, zahvaljujući svojoj srceparajućoj temi. Hardenov sinovac, Kozgrouv Harden, poginuo je u Prvom svetskom ratu, a rad njegovog ujaka govori o „parapsihološkom opštenju s njim posredstvom raznih medijuma“.
Izdavač ističe Hardenovo intelektualno poštenje i hvali senzibilnost i plemenitost knjige:
„Njegova knjiga nije bila ni bezobzirna ni lakoverna. U osnovi njegovog stava bila je temeljna ozbiljnost. Na primer, u knjizi je pomenuo kako mu je na vrata došao mladić po prezimenu Vilkins, s tvrdnjom da mu je pokojnik dugovao tri dolara i osamdeset centi. Zamolio je doktora Hardena da sazna šta pokojnik želi da se preduzme povodom toga. To je doktor Harden nepokolebljivo odbijao da uradi. Smatrao je da je tražiti tako nešto slično kao moliti se svecima za izgubljeni kišobran.“
Na nesreću po izdavača koji pohlepno balavi o „ogromnim sanducima“ poslatih na „hiljade strana književnog kompasa“, dramatični preokret stupa na scenu. Ficdžerald opisuje kako se muči da zaštiti svoju dobit po cenu uredničkog integriteta.
Čitaoci i ne očekuju ništa drugo, s obzirom na to kako ga je Ficdžerald predstavio:
„Radije bih izdao knjigu koja se u pretprodaji prodala u petsto hiljada primeraka nego da u istoj godini otkrijem Samjuela Batlera, Teodora Drajzera i Džejmsa Brenča Kejbela. I vi biste da ste izdavač.“
(Da sve bude jasno, nije sam čovek iskvaren već njegov poziv izdavača.)
Ficdžerald je priču „Zadužnica“ napisao 1920. godine kada mu je bilo 23. Izvorno namenjena časopisu „Harper's Bazar“, njen rukopis je vraćen autoru pošto je zatražio da na njoj uradi izvesne prepravke. Nikada je nije vratio izdavaču.
Premda priča ismeva izdavače zbog njihovih pohlepnih motiva, En Margaret Danijel, urednica ove zbirke izgubljenih Ficdžeraldovih priča, primećuje: „Od samog početka, Ficdžerald je živeo od pripovedaka“, dodajući da je „prodavao svoj rad za novac i toga bio izuzetno svestan, kao i činjenice koliko može da zaradi, na brzinu, od kratkih priča...“
Uzevši u obzir da je pisac bio slavan po neverovatno raskošnom životu, ovo je verovatno bila mudra strategija.
Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Vladimir Martinović
Tržište knjiga je danas možda preplavljeno romanima koje su napisale slavne osobe, kratkim pričama filmskih zvezda i problematičnim propovedima problematičnih agitatora koji imaju veliki broj sledbenika na društvenim mrežama – ali prvi put objavljena izgubljena priča F. Skota Ficdžeralda pokazuje da gledište po kome su izdavači pohlepni eksploatatori nije nimalo novo.
U priči „Zadužnica“, junak govori o istorijatu jednog dela koje je objavio. Nova knjiga uspešnog autora, doktora Hardena, „spiritističkog istraživača“, deluje kao da će biti još uspešnija od njegovih prethodnih radova, zahvaljujući svojoj srceparajućoj temi. Hardenov sinovac, Kozgrouv Harden, poginuo je u Prvom svetskom ratu, a rad njegovog ujaka govori o „parapsihološkom opštenju s njim posredstvom raznih medijuma“.
Izdavač ističe Hardenovo intelektualno poštenje i hvali senzibilnost i plemenitost knjige:
„Njegova knjiga nije bila ni bezobzirna ni lakoverna. U osnovi njegovog stava bila je temeljna ozbiljnost. Na primer, u knjizi je pomenuo kako mu je na vrata došao mladić po prezimenu Vilkins, s tvrdnjom da mu je pokojnik dugovao tri dolara i osamdeset centi. Zamolio je doktora Hardena da sazna šta pokojnik želi da se preduzme povodom toga. To je doktor Harden nepokolebljivo odbijao da uradi. Smatrao je da je tražiti tako nešto slično kao moliti se svecima za izgubljeni kišobran.“
Na nesreću po izdavača koji pohlepno balavi o „ogromnim sanducima“ poslatih na „hiljade strana književnog kompasa“, dramatični preokret stupa na scenu. Ficdžerald opisuje kako se muči da zaštiti svoju dobit po cenu uredničkog integriteta.
Čitaoci i ne očekuju ništa drugo, s obzirom na to kako ga je Ficdžerald predstavio:
„Radije bih izdao knjigu koja se u pretprodaji prodala u petsto hiljada primeraka nego da u istoj godini otkrijem Samjuela Batlera, Teodora Drajzera i Džejmsa Brenča Kejbela. I vi biste da ste izdavač.“
(Da sve bude jasno, nije sam čovek iskvaren već njegov poziv izdavača.)
Ficdžerald je priču „Zadužnica“ napisao 1920. godine kada mu je bilo 23. Izvorno namenjena časopisu „Harper's Bazar“, njen rukopis je vraćen autoru pošto je zatražio da na njoj uradi izvesne prepravke. Nikada je nije vratio izdavaču.
Premda priča ismeva izdavače zbog njihovih pohlepnih motiva, En Margaret Danijel, urednica ove zbirke izgubljenih Ficdžeraldovih priča, primećuje: „Od samog početka, Ficdžerald je živeo od pripovedaka“, dodajući da je „prodavao svoj rad za novac i toga bio izuzetno svestan, kao i činjenice koliko može da zaradi, na brzinu, od kratkih priča...“
Uzevši u obzir da je pisac bio slavan po neverovatno raskošnom životu, ovo je verovatno bila mudra strategija.
Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Vladimir Martinović
