Iza korica: Četvrt veka „Plesa sitnih demona“
Bio je septembar, 2001, možda čak eto i deveti, kada je Narodna knjiga iz Beograda objavila moj prvi roman „Ples sitnih demona“. Zadnja stranica Danasa posvetiće ovu kolumnu tom lepom jubileju.
Napisao sam ga godinu dana ranije. Proces je trajao dvanaest dana, od kraja avgusta, do početka septembra, u vreme zahuktale predizborne kampanje za izbore koje će Slobodan Milošević izgubiti.
Kako tako brzo? Pa, završivši Pravno-birotehničku sa dovoljnom ocenom iz daktilografije, stekao sam dovoljno veliku brzinu kucanja. Evo, pitajte Matkovića, urednika naše zadnje strane i mog druga iz odeljenja. Dovoljno je samo bilo tu brzinu kucanja priključiti za pravu ideju.
Pokušao sam proleća 2000. da napišem roman o prvom srpskom astronautu Bojanu Lešniku, koji po povratku iz svemira počinje psihički da puca. Napisao sam sedamdesetak kompjuterskih stranica i onda sam zakucao. Zbrzao sam kraj i ispalo je bedno.
Pokušao sam u istom vremenskom periodu da napišem i roman o bombardovanju, zvao se „Kratak roman o ratu s celim svetom“, stigao do osamdesete strane i onda se dobro pomučio da ga nekako smandrljam do kraja.
Taj roman je, objektivno, bio nedovršen i debilan. Kao takav, on se našao u Narodnoj knjizi, na čitanju, posredstvom Vanje Bulića, koji je bio jedan od njihovih autora i kum mog strica. Radivoje Mikić me je, pročitavši ga, pozvao da popričamo. Rekao je nije ovo loše, ali nije za nas, pišite i dalje, dobro vam ide.
Tog trenutka, vadim iz ranca rukopis „Plesa sitnih demona“, kažem mu ovo je pravi roman, a ne ta glupost. Mikić me je nedelju dana kasnije pozvao telefonom, rekao ovo je odlično, stavili smo knjigu u plan za 2001. Tog januarskog dana, 2000. prvi put sam u životu bukvalno skakao od sreće.
A kako je došlo do romana „Ples sitnih demona“? U leto 2000. priče sam već nekoliko meseci objavljivao u čuvenoj Dugi, gde je pisao i Nebojša Jevrić, popularan među nama klincima devedesetih zbog svojih ludačkih priča sa jugoslovenskih ratišta.
Dolazi Jevrić jednog dana u redakciju Duge, baš sam i ja bio tamo, pita jesi li ti Marko Vidojković. Kažem, jesam.
Dobre su ti priče, kaže, koliko ti je godina? Dvedeset četiri, odgovaram. A imaš li roman? Kažem da nemam, iako sam imao dva poludovršena, o kojima sam pisao maločas.
E pa, onda nisi pisac, kaže Jevrić, a ja popizdim. Kome će ovaj bradonja da nije pisac, ja sam najbolji pisac svih vremena. Odem kući i napišem „Ples sitnih demona“. Pisao sam od ujutru do uveče, što je bilo lako jer drugih obaveza nisam imao.
To je roman o drugoj godini srednje škole pankerskog propaliteta Bobana Šestića, koji pomalo podseća na mene. Prošao je posle Narodne knjige i Samizdat B92, a danas ga prodaje Laguna. Srećan mu dvedeset peti rođendan.
Autor: Marko Vidojković
Izvor: danas.rs
