Pisati romansirane biografije je naizgled lako – pisac pred sobom ima nečiji život i može da prati događaje, a u isto vreme i da domaštava.

Može, u stvari, da bira koliko će pratiti činjenice a koliko izmisliti, i to je njegovo pravo. Pisac može da odluči da stvori sasvim novu priču, a isto tako roman može u potpunosti pratiti činjenice. No kojim god putem da krene, taj posao nije nimalo lak. Pre svega, tu je odgovornost, a preveliki broj činjenica može da utiče na manjak mašte, može da je ograničava. Međutim, meni je upravo istraživanje nečije biografije jedan od najlepših književnih postupaka – jedan život je trajao i završio se, a ja imam priliku da svojom emocijom doprinesem da ponovo oživi i da se ime, dela i, prvenstveno, osećanja te osobe dodatno upišu u večnosti. Imam priliku da vidim već zaokruženu priču, ali je shvatam kao najveći izazov.

Pisanje romansiranih biografija doživljavam kao da imam ulogu koju bi trebalo da odigram i kao priliku da razumem osobu o kojoj pišem. Razumevanje je bio glavni motiv i kada je u pitanju Ketrin Mekmehon Džonson, žena koja je najviše volela Nikolu Teslu.

Još od ranog detinjstva sam sa ocem čitala naučni časopis Galaksija. Moj tata je takođe veoma voleo Teslu, još uvek pamtim kako mi je objašnjavao način na koji je veliki naučnik došao do rešenja za obrtno magnetno polje. Zajedno smo gledali televizijsku seriju „Nikola Tesla“ u kojoj je glavnu ulogu maestralno odigrao Rade Šerbedžija. U jednom vanrednom dodatku Galaksije, posvećenom samo Tesli, prvi put sam videla fotografiju Ketrin Džonson. Članak je bio o ženama koje su se interesovale za njega, ali mi je njen lik ostao najupečatljiviji. Bila je najlepša među njima, na neki način najsetnija na fotografiji, ali sam osećala da je bila i najznačajnija.

Mnogo godina kasnije sedela sam ispred laptopa i u misli mi je došla rečenica: „Ketrin Džonson je najviše volela Teslu“. Verujem svojoj intuiciji i znala sam da sam u pravu, ali sam htela ipak da proverim. Istraživanje je krenulo i trajalo je četiri godine, petu sam provela radeći na samom tekstu, svake večeri, bez pauze.

Moj zadatak kao pisca je da pronađem sve činjenice o osobi o kojoj pišem, kao i legende, jer sve što se o nama priča kada više nismo deo vidljivog sveta vezano je na neki način za nas. Bila sam kao detektiv koji povezuje informacije, ali i kao medijum u čijem životu su se dešavale situacije potrebne da osetim i objasnim scene u kojima se zatekla Ketrin upoznavši Nikolu Teslu.

Živela sam s njom i za nju, kao što to činim sa svim svojim likovima, pokušavajući da je što više razumem i da osvetlim sve iz njenog života – od sitnica koje se tiču mode do najdubljih osećanja i patnji. Ketrin je preživela čitav dijapazon – od zaljubljenosti, opčinjenosti, nade, njenog gubitka, tuge i ljutnje do zrele, prijateljske ljubavi, i to sve voleći Teslu na platonski način.

Put istraživanja me je vodio čak do SAD gde sam provela dva meseca istražujući zaostavštinu Roberta Andervuda Džonsona i novine iz tog doba. Bila sam očarana Njujorkom i njegovom kosmopolitskom snagom, te je i on postao jedan od glavnih likova u romanu. Prethodno pročitavši literaturu o Teslinom životu, otišla sam u Ameriku spremna na avanturu, koju sam i doživela na najbolji mogući način – Ketrin je bila upravo onakva kakvu sam je i zamislila, a prethodno nisam znala mnogo o njenom karakteru (niko nije pisao isključivo o njoj ranije). U Delaveru, gde se čuva zaostavština njenog supruga, našla sam njegove zabeleške o toj ponosnoj, divnoj ženi i slagale su se sa mojim početnim idejama kako da je opišem.

Bila sam i u Rimu jer je Ketrin jedno vreme tamo živela, pošto je njen suprug bio ambasador SAD u Italiji.

Imala sam priliku da istražujući uđem u taj čudni trougao Tesla–Ketrin–Robert i da osetim vreme i prilike u kojima su živeli. U tome su mi takođe pomogle američke arhive jer je tamo u bibliotekama apsolutno sve digitalizovano a istraživače prihvataju otvorenog srca.

Takođe, drago mi je što sam uspela da na svetlo dana iznesem život žene koja se družila sa poznatim naučnicima, umetnicima i političarima, i čiji su i suprug i sin bili poznati književnici, a koja u to doba nije mogla da ostvari „nešto više“. Bila je „samo“ supruga, prijateljica i dama koja je organizovala zabave, ali sada je nešto sasvim drugo, ono što je u stvari bila i ostala njena suština – ženski deo Tesline duše, osoba puna emocija i osoba koja mu je davala sve što je mogla. Zaslužila je da se o njoj više zna. Nadam se da sam uspela da je oživim na pravi način.

Autor: Ana Atanasković
Izvor: Blic