Iz ugla pisca: Zapad i Rusija 1999–2019.

Hladni rat je najširi okvir svakodnevice. Generacije se, već, u tome stanju rađaju, i nestaju. Istorija Hladnog rata, Prvog ili Drugog, hronika je svake pojedinačne sudbine. Čovečanstvo se nije oslobodilo logike svetskih ratova. Populizam ovih dana obuhvatio je jedno pretežno prikriveno nasleđe fašizma, nacizma, komunizma i političke religije, u čijem je fokusu poslušnost svake jedinke koja, umesto mete, postaje sredstvo, i roba.

U jezgru svetskih ratova je Evropa, sukob njenih uverenja i vrednosti. Jedan od paradoksa u istorijskom uspehu je da, uprkos razaranju i kobnim dilemama, Evropa ostane najrazvijeniji, najuređeniji i najslobodniji, najprivlačniji prostor čovečanstva. Istorijski propust Evrope je nepodudarnost njene geografije i dometa prosvetiteljstva koje u svojim dugoročnim ishodištima uspostavlja garancije političkih i ekonomskih sloboda. Granica prosvetiteljstva nazirala se u dubini pukotina koje su delile Evropu u dva svetska rata. Zla kob jugoslovenskog nasleđa nisu samo obezljuđenje, zločini, genocid, nego i podela, koja može postati trajna, tako da veći deo ostane u grotlu nedovršenih država i ontološkog osećanja nesreće, bola, osujećenosti.

Drugi hladni rat se nadovezao na Prvi, koji je, verovatno, samo utihnuo padom komunizma, uverenjem da je ujedinjenje Nemačke napokon moralno ispravno, i nestankom Sovjetskog Saveza. Kratka, prebrza decenija, koja je nastupila, Jugoslaviji je, u devedesetim, umesto nove slobode i preobražaja, donela raskole koji su jednaki strahoti svake pojedinačne ljudske tragedije. Drugi hladni rat verovatno je počeo stavom nove imperijalne Rusije prema NATO intervenciji 1999. Ali Drugi hladni rat, kao ni prvi, nije samo sukob Zapada i Istoka. Uneo je sumnje, nemir, nepoverenje i nezadovoljstva u dubine zapadnog sveta. Zapretio je trajnim rušenjem jedva uspostavljenog evropskog jedinstva, odbacivanjem razuma i prosvećenosti, i nestankom poretka sloboda i individualnih prava. Poljuljana je osnovna evropska arhitektura. Rusija je kupovala lidere, vlast, opoziciju, medije, gurue, proroke, zabavljače. Evropska periferija, kojoj pripadamo, počela se svrstavati u rusku periferiju. I tamo gde se takvo kretanje odvijalo u smislu društvenog prihvatanja, mada u ciljano nametnutom konsenzusu, izostalo je osećanje opšteg optimizma, vedrine za budućnost, one koju je Istočna Evropa iskazala rušeći zidove prema Zapadnoj Evropi.

Svaka aktuelna generacija seća se samo Hladnog rata. Devedesete su na Zapadu proticale u strepnjama od gubitka strateške kontrole nad sovjetskim nuklearnim potencijalima, i od posledica uspona političke religije, za koju se opravdano nagađalo da će postati nov totalitarni izazov XXI veka. Devedesete su u bivšoj Jugoslaviji bile nastavak, nasilnim sredstvima, pretežno mirnog Hladnog rata, u dijaboličnoj pojavi stvarne neobuzdane mržnje i svih izmišljenih identiteta i razlika. Devedesete su bile i decenija uzbudljivih globalnih promena, početaka snažnog ekonomskog razvoja, urbanizacije čovečanstva, pojave interneta, mobilnih komunikacija, agende ljudskih prava. Prvi put je svet pripao jednoj zajedničkoj sudbini a da ona nije samo teleološka. Ta tendencija je, srećom, prevladala sve otpore koji su dolazili sa one strane prosvećenog razuma.

U proleće 1999. strahovao sam ne od totalnog razaranja, ili ne samo od smrti, kako sam, ponovo u izazovnim okolnostima, već drugi put bio u uniformi, nego od trajnog povratka u varvarstvo. Takvi trendovi uspostavljeni su, međutim, tek nakon izbijanja svetske finansijske krize 2008. Moglo je biti jasno da je izazov ekonomske budućnosti složeniji od neposredne, ali prolazne životne opasnosti. Regresiju nije inicirala strana intervencija, nju je pokrenuo domaći establišment. Teroristički napadi na Njujork i Vašington 2001. otkrili su stratešku slabost koja se zatim ponavljala u odnosima SAD i EU prema Putinovoj Rusiji. Politička religija postala je nova globalna moć destrukcije, bez obzira na versko opredeljenje. SAD su ponovo bile u ratu. Kad je Amerika u ratu, ceo svet je u ratu.

Ova knjiga je lična, u tom smislu da sam uveren kako nismo izuzeti. Na nama se ponovo prelamaju odnosi koji nas čine predmetom umesto činiocem odluka, i bilo kakvog važnog postupanja. Iz traume nasilne jugoslovenske dezintegracije ušli smo u zonu zamrznutog sukoba, u zamku Putinove doktrine, u tamu mirnog odumiranja, zlehudog iščekivanja koje se odnosi na nejasnu budućnost. Od 2005, kad se i u ovdašnjoj kulturi osetio duh Putinovog liderstva, pratio sam događaje svakodnevno, i povremeno upozoravao da je novi kult ličnosti uporište novih pogrešnih opredeljenja. Tu nije bilo nikakve dodatne transcendentne vrednosti. Putin je kleptokrata koji upravlja autoritarnim mafijaškim poretkom. Nova ruska imperija zahteva nov sistem bezbednosti na svojim zapadnim granicama, kako je ne bi uznemiravali zapadno strateško prisustvo i podrivajuće, za Rusiju gotovo neodoljivo dejstvo zapadne demokratije, slobode, kulture, konzumerizma. Novoj imperijalnoj Rusiji potrebne su, na njenim evropskim obodima, slične, autokratske, populističke diktature. Putin je izgradio primamljiv, naizgled ugodan sistem koji podrazumeva individualnu neslobodu, ali i neopterećenost građanskom odgovornošću, suverenitet nacije, crkve i samodršca koji upravlja svim javnim i tajnim službama, i pretežnim mišljenjem. Putin je pokušao da ponovo afirmiše legitimitet državnog suvereniteta neograničenog pravilima liberalnog sveta. Rusija, kao u sovjetskim vremenima, interveniše u državama koje su njene strateške saveznice, svuda gde se pojave snage koje zahtevaju više slobode i demokratije. Ali on ne izdiže sovjetsku imperiju iz nepovratne prošlosti. Njegova ekonomija nije komandna nego monopolistička. Putin je propovednik „tradicionalnih vrednosti“, u koje sam preterano ne veruje, naročito ne njegovi saradnici i režimski profiteri. Putin je moćna brana pred poplavom evropskog agnosticizma, moralne i kulturne dekadencije, izopačenosti, samougađanja, kosmopolitizma, materijalizma, najzad i postnacionalnog „globalizma“. Dok se Rusija, s Kinom, pozicionira pre svega kao globalna sila.

Nova ishodišta Drugog hladnog rata počela su da se naziru tek pošto su zaključene poslednje rečenice ove knjige. Putinov uspeh, da Zapad podeli i strateški oslabi korupcijom i propagandom, počeo je da bledi njegovim novim pritiskom na Ukrajinu, koja je ujedno centralna teritorija i paradigma Drugog hladnog rata. Prethodno je Jugoslavija bila paradigma pada komunizma i raspada Sovjetskog Saveza. Putin je naglim potezima i nervoznim reakcijama napustio logiku mirnog podrivanja zapadnog jedinstva, logiku koja ga je činila prodornim i uspešnim. Stavio je, bez potrebe, sve na kocku. Oživeo već pokojni NATO. Gomilanjem snaga na granicama Ukrajine, Rusija je, štaviše, privremeno ili dugoročno izgubila ulogu pouzdanog globalnog partnera. Putin je doneo odluku kojom ukazuje da mu izmiču vreme i strpljenje, i da je zabrinut za svoju budućnost. Možda je uleteo u sopstvenu zamku.

Autor: Nikola Samardžić

Izvor: Blic