Naslov nove prozne knjige vladike Grigorija ­„Nebeska dvorišta“ u sebi sažima dva toka koja ocrtavaju romaneskno strukturiran portret jednog studenta teologije u relativno kratkom, ali ključnom i turbulentnom periodu kako za njega, tako i za zavičaj i zemlju iz koje potiče i u čijem se uzavrelom kotlu ne tako davno obreo.

Prvi tok prati dramatične događaje u vreme rasplamsavanja mržnje i oružanih sukoba u Bosni i Hercegovini početkom 90-ih godina 20. veka, posebno u okruženju studentovog zavičaja blizu Vareša, u selu Planinica, a centar tog sela meštani nazivaju Dvorišta. Iz Beograda, gde završava Bogoslovski fakultet i istovremeno aktivno učestvuje u studentskom pokretu i antiratnim demonstracijama, naš junak svim silama nastoji da pomogne svojim rođacima, prijateljima i zemljacima u čeličnom zagrljaju rata i smrti. Dovijajući se uglavnom sam, bez oslonca i podrške moćnika, često zalazeći u gnezda pijanih i ostrašćenih legionara i paravojnih grupa spremnih za odlazak na ratišta, on uspeva da izvuče iz svog planinskog sela u žarištu sukoba ne samo neke od svojih najbližih nego i druge zatečene i nesrećne žitelje i da ih prebaci u koliko-toliko bezbednu Srbiju.

Taj njegov podvig, to nesebično požrtvovanje u nemogućim uslovima, prepliće se s drugim tokom ove priče, koji prati junakovo razdiranje između želje da im se pridruži u odbrani svog ognjišta i davnašnje težnje za jednim drugim podvigom, da ode u manastir, da se zamonaši. Jer „pri duhovnom sagledanju podvižnik vidi stvari koje za većinu ljudi ostaju tajna… a čovjek koji živi u svijetu neprestano je podvrgnut uticaju grijeha koji ga okružuje“, pa se pisac povodom takvog poimanja života pita: „Da li, u stvari, sve ono što nije uspomena, što nije uspjelo da preraste u uspomenu, uopšte vrijedi? Ima jedna priča o majci koja je došla u drevni manastir nakon mnogo godina da posjeti sina. A on joj je kroz zatvorena vrata rekao da, ako želi da se sretnu tamo, u vječnosti, onda ne smije sad da ga gleda, nego treba da se vrati kući. Surovo, reklo bi se. Surovo da ne može biti surovije, ali ja sam u ovom času mislio da razumijem o čemu je tu riječ.“

Možda ni čitalac neće do kraja razumeti to poverenje u večnost o kojoj junak u knjizi razmišlja. Možda mu neće odmah biti jasno šta pisac podrazumeva pod uspomenom, jer uspomena se na više načina može promišljati i razumeti, ali za pisca i junaka ove knjige stvar je jasna: „Uspomene mi pomažu da dišem. Uspomene me hrabre da krenem dalјe. A da li su uspomene samo uspomene ili su nešto mnogo više? Da li nas one vraćaju u prošlost i tako je oživlјuju, ili su možda jedina stvarna sadašnjost i budućnost?“

Ta zatajna misao o odricanju i uspomeni kao živoj stvarnosti prožima drugi pomenuti tok ove uzbudljive pripovesti.

„Te sam večeri shvatio“, čitamo u „Nebeskim dvorištima“, „da će i moj zavičaj, i planina, i potoci, i šume i proplanci, kao i lice moje majke, odsad za mene biti uspomena. Vječna uspomena, lijepa i čista. Lišena svega suvišnog, svega što bi je kvarilo, svega lošeg. Kao kad na Planinici prestane kiša, kada grane sunce i prozirna izmaglica zaleluja iznad trave.“

Osvedočen kao vrstan pripovedač („Kočićeva nagrada“ za zbirku priča „Preko praga“), vladika Grigorije i ovom knjigom izgradio je žive i uverljive likove svog zavičaja iz nekad zajedničke domovine, ma iz koje zajednice poticali – učitelja Vehbije, pukovnika B., žitelja Planinice, pa i onih zlih volšebnika kojih svuda ima, ali o kojima nikada neće izreći tešku reč.

Kada je reč o književnom domašaju „Nebeskih dvorišta“, vladika Grigorije naslanja se na onu tradiciju srpske proze koja objedinjuje i savremenost teme, i neprolaznost motiva, i bolnih tačaka u istoriji svog naroda, a kako kaže Eliot, „tradicija se ne može naslediti, nego se mora zaslužiti velikim trudom“. Na tom tragu i u tom trudu, koliko svojim pozivom toliko i javnim delovanjem i književnim radom, našao se i pisac ove knjige vladika Grigorije.

Autor: Dejan Mihailović, urednik
Izvor: Nedeljnik