Srđan Krstić, urednik naslova poput Hararijevog „Homo deusa“, „Puteva svile“ Pitera Frankopana, ili planetarnog bestselera „E, zabole me“ Marka Mansona, preporučivaće u narednom periodu knjige koje treba čitati baš u ovom trenutku. Pažljivo pročitajte i razumećete zašto.

Po prirodi posla sam usred svega što nas je snašlo morao da čitam knjige o pandemiji i virusima da bismo objavili nešto što će pomoći našim čitaocima da prebrode ove teške dane. U knjigama se pominje da će nas verovatno snaći nešto u čemu smo danas do guše ili slično, ali sve odreda imaju pogrešno predviđanje kako će čovečanstvo da odreaguje. Autori govore o zreloj, promišljenoj pametnoj akciji država, političara, naučnika i lekara, koji će zajedničkim naporima pandemiju saseći u korenu i staviti pod kontrolu.

Mi smo svedoci da nije baš tako, da je u mesecima kad je ljudskom rukom napravljena svemirska sonda izašla iz sunčevog sistema i sad juri međuzvezdanim prostorom, na samoj Zemlji nama ostalo da stavimo maske i sa sapunom u rukama sedimo kod kuće. Pre toga su stanovnici svih kontinenata mogli od odgovornih ljudi da čuju kako to nije ništa više od jačeg gripa, kako će sunce da ga speče i sve ostalo u nizu što vam je poznato. Niko na zemaljskoj kugli nije reagovao na vreme i adekvatno situaciji. Kinezi su kasnili, Britanci se premišljali, našu priču znamo, o Italijanima da ne pričamo, u najmoćnijoj zemlji sveta bolest bukti, Brazilci nikako da se slože je li opasno ili je mačji kašalj, a Šveđani teraju po svome.

Da li je ovo prvi put da krem čovečanstva na realnu opasnost reaguje kao gomila pijanih tinejdžera koji se sutradan otrezne i pomalo kasno shvate da je đavo odneo šalu? Nije. Da li je poslednji i da li ćemo se opametiti. Nije i nećemo. To nam je u krvi. Mi šaljemo sonde u daleki svemir ali smo ludo i nezaboravno talentovani da sje*emo sve što možemo čim nam se ukaže prilika i to smo evo i pokazali. A osvrte na ovu našu urođenu vrlinu nećete naći u istorijskim knjigama. To je ona sramota koju guramo pod tepih. I zato umesto naučnih dela o pandemiji i odgovornim ljudima (koji su naš večiti san) preporučujem vam delo Toma Filipsa čiju istinitost možete da vidite u svetu u kojem ste se jutros probudili: „Ljudski rod – Kako smo sje*ali sve što smo mogli“.

Dok čitate i smeškate se biće vam jasno zašto smo plaćali fudbalere po četvrt milijarde dolara a nismo razvijali vakcine, iako smo imali nekoliko opomena od iste klase virusa, i zašto sad sedimo sa sapunom, a fudbala nema. Mi smo u Laguni, kao neko predviđanje, početkom godine objavili ovu knjigu, nesvesni da će biti mnogo aktuelnija od stotina drugih, ozbiljnih studija. Da će mnogo jasnije i s više detalja, u zabavnom tonu čitaocima objasniti šta im se to događa i zašto i da taj gen, kriv za ono čemu svedočimo, svi nosimo u sebi.

Kao urednik publicistike i nosilac ovog istog gena, u ovom napetom trenutku za čitavu civilizaciju, mogu da vam kažem samo čitajte „Ljudski rod – Kako smo sje*ali sve što smo mogli ­­­­“– knjigu o pandemiji koja večno traje i biće vam sve mnogo jasnije.

Srđan Krstić