Itan Kros: Ne morate odmah da se suočavate sa vlastitim osećanjima

Zamislite da ste upravo prošli kroz raskid. Srce vam je slomljeno, zbunjeni ste i besni. Šta učiniti sa svim tim osećanjima? Prema rečima psihologa i neuronaučnika Itana Krosa, autora knjige „Preokret: Upravljajte svojim emocijama — da one ne bi upravljale vama“, odgovor u velikoj meri zavisi od nas samih. Naime, svako od nas je sposoban da „pojača ili smanji intenzitet svojih emocionalnih reakcija“ u skladu sa onim što nam je u datom trenutku najpotrebnije.

Upravljanje sopstvenim emocijama izuzetno je važno. „Emocije su dragocene jer nam pomažu da se snađemo u svetu“, objašnjava Kros. „Međutim, prestaju da budu korisne kada ih proživljavamo ili previše intenzivno ili nedovoljno snažno.“

Bilo da želite da se prepustite nekoj emociji ili da je privremeno potisnete, postoje načini kako da utičete na sopstvene emocionalne reakcije. Kako Kros ističe, moguće je „produžiti ili skratiti vreme trajanja emocionalne reakcije, pa čak i preći iz jednog emocionalnog stanja u drugo“.

Itan Kros, autor bestselera „Unutrašnji glas: Najvažniji razgovor koji ćeš ikad voditi“, u svojoj novoj knjizi detaljno istražuje načine na koje možemo bolje razumeti i usmeravati sopstvene emocije.

Ideja o upravljanju sopstvenim emocijama kosi se sa uvreženim mišljenjem da je suočavanje sa osećanjima u trenutku njihovog javljanja jedini način da ih prevaziđemo. Kako Vi gledate na to?

Prava je zabluda da, čim nas preplavi snažna emocija, odmah moramo da proniknemo u njen dublji uzrok.

Ponekad je takav pristup zaista koristan, ali postoje situacije u kojima je jednako opravdano i privremeno distanciranje od problema. Primera radi, kada me neki težak razgovor potpuno izbaci iz takta, nekoliko sati ili čak dana intenzivnog rada često mi pomažu da mirnije sagledam problem i da njegov emocionalni naboj oslabi.

Izbor nisu nužno dve krajnosti – trenutno suočavanje ili hronično izbegavanje. Možete da kombinujete jedno i drugo, onako kako vama najviše u datom momentu odgovara.

Kako da znamo kada je pravi trenutak da se suočimo sa svojim emocijama, a kada je bolje da ih privremeno potisnemo?

Ukoliko uspevate da se nosite sa emocijama koje određeni problem izaziva, da se sa njima izborite, pronađete rešenje i na sve to stavite tačku kako biste mogli da nastavite dalje – onda ste na dobrom putu i nema razloga da menjate pristup.

Međutim, ukoliko vam se iste misli neprestano vrte ukrug dok pokušavate da rešite problem, a pritom ne napredujete niti se bolje osećate, to može biti jasan znak da vam je potrebno da se na neko vreme udaljite od datog problema i vratite mu se kasnije, sa više distance i smirenosti.

Vaša knjiga pruža brojne alate koji nam mogu pomoći da se izborimo sa sopstvenim emocijama, a jedan od njih jeste i razgovor sa prijateljima. Koliko takvi razgovori zaista pomažu?

Sasvim je prirodno da o problemima kroz koje prolazimo razgovaramo sa onima kojima verujemo. Isto tako, većina nas smatra da je najbolji način pružanja podrške to da drugoj osobi omogućimo da „olakša svoju dušu“.

Međutim, brojna istraživanja koja su se bavila emocionalnim posledicama takvog pristupa pokazala su da stvari nisu baš tako jednostavne.

Naime, preterano izjadanje ponekad može dodatno da pogorša situaciju. Dešava se da nakon razgovora ostanemo jednako uznemireni – ili čak uznemireniji nego pre njega – upravo zato što smo sve vreme bili usmereni isključivo na ono što je negativno.

Šta se pokazalo kao bolje rešenje?

Najpre je važno da se iznese ono što vas muči. Potrebno je da se problem verbalizuje kako bi osoba sa kojom razgovarate mogla da razume kroz šta prolazite i da pokaže empatiju. Međutim, razliku pravi trenutak kada razgovor prestane da bude samo ponavljanje problema, a sagovornik vam pomogne da situaciju sagledate iz drugačije perspektive.

Kako to postići a da ne zvuči kao ono otrcano: „Samo razmišljaj pozitivno“?

Ukoliko bih se našao u poziciji slušaoca, verovatno bih sagovornika pitao šta bi on meni savetovao kada bih se našao u istoj situaciji, ili bih podelio neko svoje iskustvo sa sličnim problemom. Možda bih ga podstakao da se priseti da li je ranije prolazio kroz nešto slično i kako je tada uspeo da se sa tim izbori.

Do rešenja se teško dolazi kada smo preplavljeni snažnim negativnim emocijama. U takvim momentima nam osoba koja pruža podršku može pomoći da stvari vidimo iz drugačijeg ugla i da lakše pronađemo izlaz iz problema.

U knjizi navodite da promena okruženja može značajno da utiče na naše emocije. Kako to izgleda u praksi?

Često govorimo o tome kako nam bliski ljudi pružaju utehu i osećaj sigurnosti u teškim trenucima. Međutim, sličnu vrstu povezanosti možemo razviti i prema određenim mestima. Boravak upravo na tim mestima često nam pomaže da povratimo unutrašnji mir i emocionalnu ravnotežu.

Zato je korisno da razmislite o mestima koja su tokom života u vama budila osećaj sigurnosti, utehe ili olakšanja. Za mene su to lokalna čajdžinica u kojoj sam napisao svoju prvu knjigu, obližnja botanička bašta i moja kancelarija na fakultetu.

Recite nam nešto više o alatu pod nazivom ŽIPP (želja, ishod, prepreka i plan) – motivacionoj strategiji koju su osmislili psiholozi Gabrijela Otingen i Piter Golvicer. Kako nam ovaj metod može pomoći da postavimo ciljeve koji se tiču naših emocija?

Ova tehnika pomaže nam da prepoznamo i prevaziđemo prepreke koje nas sputavaju u ostvarivanju ciljeva, uključujući i one povezane sa upravljanjem emocijama. Na primer, može nam pomoći da sprečimo izlive besa ili da se ne prepustimo začaranom krugu negativnih misli i očaja.

Recimo da je moj cilj da se ne iznerviram previše kada me neko od dece ne posluša. To je moje Ž – želja. Slovo I označava ishod. Ukoliko uspem da ostvarim svoju želju, imaću bolji odnos sa detetom. Sama pomisao na to deluje motivišuće i daje mi dodatni podsticaj da reagujem smirenije. Prvo P odnosi se na prepreku. U mom slučaju, to je trenutak kada se fokusiram na neki detetov bezobrazluk i reagujem mnogo burnije nego što bi trebalo. Na kraju dolazi drugo P, odnosno plan. Ako primetim da sam se „upecao“ na detetovo ponašanje i da počinjem da gubim kontrolu, napraviću pauzu od deset minuta, a zatim se vratiti razgovoru smirene glave.

Upravo to ovu tehniku čini toliko efikasnom – ne morate da u datom trenutku razmišljate o upravljanju emocijama, jer unapred već znate šta treba da uradite.

Autori: Marijel Segara, Malaka Garib

Izvor: npr.org

Prevod: Kristijan Vekonj

Foto: Meredith Heuer