Istorijska romansa i magijski realizam u priči o ženi ispred svog vremena – predstavljen roman „Vučja dolina“ Milene Sekulić Odalović

U knjižari Delfi SKC, koja je uprkos kiši bila ispunjena do poslednjeg mesta, predstavljen je novi roman Milene Sekulić Odalović „Vučja dolina“, o kojem su, pored autorke, govorile i urednica Dubravka Dragović Šehović, književna kritičarka Gordana Opalić i prevoditeljka Olivera Nićiforović.

Posle knjiga čije je radnje smeštala na područje Španije i Velike Britanije, Milena Sekulić Odalović nas četvrtim romanom objavljenim u Laguni vodi u Srbiju, u Belu Crkvu s kraja XIX veka, i predstavlja nam odvažnu junakinju, spremnu da prekorači granicu između ljubavi i greha.

Urednica Dubravka Dragović Šehović na početku je istakla kako Milena voli odlazak u prošlost i priču o davnim vremenima, te da je među retkim autorima koji znaju dobro da pišu epohu.

„Mnogi pisci bi želeli da pišu epohu, ali to je prilično komplikovano. Prvo potrebno je mnogo toga znati, mnogo čitati, obavestiti se o mnogim stvarima. Jer nije epoha samo odeća, ili samo izgled prostorije, to je i priča o ljudima, o tome kako neko razmišlja u vremenu koje nije naše. Milena se ranije bavila stranim zemljama, ali uvek su junakinje bile te koje su nosile radnju, baš kao što je slučaj sa ’Vučjom dolinom’. Milena voli jake žene i mislim da i čitaoci vole baš takve junakinje. U ovom romanu imamo ženu na razmeđi vekova, koja je zaista drugačija. I to je ono što je privlačno u Mileninom pisanju. Uvek imamo ženu koja je pripadnica svoje epohe, ali je malo naprednija i ima shvatanja koja su van vremena u kojem živi i koje je u suštini guši. Glavna junakinja ’Vučje doline’ je žena zarobljena u maloj sredini specifičnih, prilično rigidnih stavova, ali što je još gore, ona živi u braku bez ljubavi. U tom odnosu ne samo da nema ljubavi već je odnos sa mužem vrlo specifičan i meni je na početku čitanja to bilo prilično mučno – način na koji se taj čovek ophodi prema njoj i prema njenim roditeljima. Moram da naglasim da Ana Rauh nije sirotica. Zamislite kako bi se tek taj čovek ponašao prema ženi koju je, prema njegovom mišljenju, izvukao iz siromaštva. Ne smem ni da zamislim. Ova žena je bila predodređena da dobro živi, ali se, nažalost, nije dobro udala, u smislu ljubavi. I ta žena je smogla hrabrosti da zakorači u nešto drugačije, da pokuša da promeni svoj život. U tome je njena hrabrost. Evo, danas imamo pravu novembarsku kišu, grozan novembarski dan i svi smo se ovde okupili. A naša junakinja je, usred zime i groznog vremena, u ono vreme, krenula na neizvestan put kočijom. Milena je to veoma lepo opisala. Opisi prirode i putovanja su nešto što je takođe, pored opisa junakinje, izuzetno.“

Književna kritičarka Gordana Opalić istakla je da je ovo Milenin najbolji roman do sada, jer je na tragu istorijske romanse, ali sa primesom nečega potpuno novog.

„Čitajući njen roman, a veliki sam ljubitelj hispanoameričke književnosti, mogla sam da prepoznam pojedine odlike magijskog realizma koji je tako zastupljen kod Markesa, Laure Eskivel, Isabel Aljende. To je jedna tradicija koja nije nama bliska, a nalazimo njene odjeke u ovom romanu. To ga je začinilo i dalo mu novu draž. Da se razumemo, nije to klasičan magijski realizam, Milena i dalje divno plovi u istorijskoj romansi, gde je najjača, ali novina koju je unela bila je za mene neočekivana i lepa. Ana Rauh je posve drugačija junakinja od svih njenih prethodnih. Na početku je vidimo kao pasivnu ženu, koja prihvata svoju sudbinu. Međutim, postoji jedan trenutak u romanu kada Ana počinje da se buni. To je trenutak kada ona prvi put tokom badnje večere sa nemačkog prelazi na srpski jezik i tu počinje njena pobuna. Ta pobuna je na prvom mestu verbalna, odnosi se na ono što ona izgovara, pa tek potom je emotivna, telesna. I od tog trenutka ona počinje polako da se menja, da se otvara prema svetu, a kada se otvorite prema svetu, onda svašta može u životu da se dogodi.“

Olivera Nićiforović je rekla da Anu Rauh, po njenom mišljenju, od svih ostalih razlikuje to što ona nije prezrena niti osuđena u društvu, već je mlada žena koja ima sve predispozicije da bude srećna u braku, jer ima podršku roditelja i žene koja joj vodi domaćinstvo.

„Ona bi mogla da bude vrlo srećna u tim vremenskim okvirima i u skladu sa tadašnjim moralnim normama. Međutim, ona je predmet sažaljenja i to je ono što je najviše boli. Svi govore: ’Jadna ona, nema dete’. Da ima dete, imala bi neku svrhu u životu. Ona vidi u pogledima ljudi sažaljenje. U jednom trenutku, kada prolazi kroz voćnjak, vidi jabuku koja je pala na zemlju i kaže: ’Jabuka je nekad crvena, puna soka i slasti, a suši se među vlatima trave zaboravljena’. I ona u tom trenutku odlučuje da neće da bude takva. Što se tiče jezika, Milenin jezik je filigranski čist za taj period. To iziskuje mnogo istraživanja, da se ne bi upotrebila neka moderna reč koja bi bila uljez u vokabularu tadašnjeg vremena. Jezik teče i mislim da upotpunjuje radnju. Ništa ne štrči. Ima i elemenata folklora i bajke. Kažu da Milena veze reči, uvezuje ih u lepu sliku. Mislim da je to vrlo teško kad se piše o epohi, a mislim da bi lagano išao i prevod Mileninih knjiga na neki drugi jezik, upravo zbog njene doslednosti.“

Autorka je prvo govorila o tome šta ju je privuklo da piše o vremenskom i geografskom području predstavljenom u „Vučjoj dolini“ i kako se u njenoj mašti rodila junakinja koja ne pristaje da bude kao druge.

„Osetila sam želju da napišem roman koji se odvija na našem tlu. Ne znam tačno zbog čega, ali osećala sam to kao svoju dužnost. A zašto ovakva radnja? Zato što volim da spajam nespojivo. Spojiti istorijsku romansu sa magijskim realizmom i socijalnim aspektima kojih ima mnogo u ovom romanu, posebno u vezi sa multietničkim trvenjima u јužnoj Ugarskoj s kraja XIX veka, bio je izuzetan izazov. U trenutku kada Ana iz Bele Crkve kreće na putovanje u istočnu Srbiju, uoči snežne mećave, nepristupačnim putevima, stala sam sa pisanjem. To dosad nisam nikome rekla, ali meni je to bio trenutak kad sam se zapitala da li ću moći dalje. Sačekala sam i pustila da to sazri i, kad je krenuo taj drugi deo romana, to je bilo nezaustavljivo. Drugi deo romana se značajno razlikuje od prvog. Prvi je više reminiscencija, osećanja, a drugi je dešavanje i zaista vas toliko nosi radnja da ne znate da li ste u sadašnjosti, da li ste u stvarnosti. Ja sam i htela takav utisak kod čitalaca.“

Ana nije junakinja koju možemo jednostavno svrstati u kategoriju žene koja se bori za emancipaciju. Njene odluke imaju i emocionalnu i moralnu cenu, a njena želja nije lišena sebičnosti, straha i protivrečnosti. Gordana Opalić je govorila o složenosti njenog karaktera.

„Kada ostanete pred zatvorenim vratima bilo koje institucionalizovane pomoći koja vam je neophodna, ovde mislim i na porodicu, i na okruženje, na lekare, a Ana tako silno želi da postane majka, vi se onda okrećete onome što vam jedino preostaje, a to je ono što je iracionalno, što je iz domena onih stvari o kojima se govori u pola glasa ili se nikada ne govori javno. I to je zapravo onaj trenutak kada se Ana, odustajući od potrage za pomoći gde bismo je najpre očekivali – od porodice, muža, okreće onostranom i potrazi za nečim što će joj pomoći da se ostvari u jedinoj ulozi u kojoj ona vidi svoje ispunjenje, ne pitajući koja je cena koju će morati da plati za jednu takvu odluku“.

Roman govori o mnogim, izuzetno teškim, ali i značajnim temama o kojima se i dan-danas ne priča, rekla je urednica Dubravka.

„Pre svega, važno pitanje romana jeste da li je žena ostvarena samo od onog trenutka kada postane majka. To je uvek stvar koja prati žene, večita tegoba. Postoje žene koje ne mogu da imaju decu, postoje žene koje ne žele da budu majke, a mislim da ni dan-danas ženama to nije dozvoljeno. A ne mora svako da želi nešto što je uobičajeno. O tome se radi i to je jedno od pitanja koje je zanimljivo u knjizi. Postoji i priča o postporođajnoj depresiji, koja je nešto o čemu se tek poslednjih godina malo više govori. Žene su uvek krive zbog toga što se ne osećaju onako kako društvo očekuje od njih. To je nešto što nije stvar epohe, već nešto što se i danas oseća i možda upravo zato svi mi koji čitamo ovu knjigu razumemo Anu Rauh, i ako imamo i ako nemamo takve probleme. Žao mi je jer je prošlo više od veka od perioda u kojem je živela Ana Rauh, a mnoge stvari se nisu previše promenile.“

Milena Sekulić Odalović je otkrila da joj je, pored Ane Rauh, njen otac Dimitrije Jelačić najdraži lik u romanu, jer je simbol društvenih promena na teritoriji današnje Vojvodine, te da je želela da na taj način, nenametljivo, iskaže ljubav prema sopstvenoj kulturi i jeziku. Potom je govorila o značenju Vučje doline, koja je sama po sebi lik u knjizi.

„Vučja dolina je prelaz. Ona je izbor. Ona je sve ono što je Ani bilo zabranjeno. Ona je sve ono što je ljudima inače zabranjeno i sve ono čega se inače plašimo, a što nam je možda potrebno. Unošenjem elemenata magijskog realizma, želela sam da napravim omaž tom kraju naše zemlje. U šumovitim predelima Homolja kao da je vreme stalo, tamo su i boje drugačije, i ljudi, i kao da vlada neka posebna sila.  Anin odlazak u Vučju dolinu nije samo mesto gde će dobiti pomoć za svoj problem, to je i njen izbor i iskorak, njen prkos i nešto neobjašnjivo, toliko da čitalac ne zna da li je Vučja dolina zaista stvarna ili se to dešava samo u junakinjinoj glavi. I taj deo posla je bio najteži, jer nisam želela da magijski realizam prevlada u romanu, on je u službi celokupne radnje da bi dao nesvakidašnju atmosferu koja nije tako česta u našoj književnosti. To je bilo izuzetno teško izvesti, posebno zato što se radi o našim krajevima.“

Olivera Nićiforović je dodala da Milena Sekulić Odalović te elemente koji se tiču Vučje doline uopšte ne banalizuje, ali stvara atmosferu straha, jeze.

„Na mene je posebno uticao Anin susret sa vukovima. Milena je pomenula trenutak kada je morala da napravi pauzu u pisanju. Ja sam kod scene Mileninog susreta sa vukom napravila pauzu u čitanju, jer sam se uplašila i onda sam shvatila da to ima veze sa detinjstvom. Iz detinjstva pamtimo mirise, to je nešto što nam pokreće uspomene. U mom slučaju to je i strah. Kada sam pročitala scenu sa vukovima, shvatila sam da sam kao dete doživela istu vrstu straha čitajući knjigu Desanke Maksimović ’Zeljov među vucima’. Milenina knjiga mi je izazvala isto osećanje, istu jezu.“

1/14

Knjigu „Vučja dolina“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.