Srpska spisateljica se i dalje bori sa teškom bolešću, a osim muža, podršku joj pružaju i drugarice.

Isidora Bjelica nikada nije želela da ćuti o teškoj bolesti sa kojom se bori već nekoliko godina. Zbog takve odluke, mnogi su je kritikovali i govorili da je priče o svom zdravstvenom stanju trebalo da ostavi među svoja četiri zida. Ipak, ona je odlučila da bitku sa rakom vodi javno. Nedavno je napisala novu knjigu „Upomoć, prijateljice“, i to u saradnji sa Jovanom Hismajer, ženom koja je kao lajf kouč pomogla Hjuu Grantu i mnogim drugim svetskim zvezdama.

Kako je nastala knjiga „Upomoć, prijateljice!“ i kako je došlo do saradnje sa Jovanom?

– Jovana i ja smo se upoznale na jednom seminaru kintzukija, onda smo uprkos razlici u godinama počele da se družimo jer imamo veoma slične sklonosti. Nakon toga smo počele da lečimo jedna drugu i došle smo do frapantnog otkrića da prijateljice, kada koriste stručne metode, mogu da pomognu jedna drugoj. Sve to smo beležile i tako je polako nastajala ova knjiga, koja je za balkanski ukus možda suviše otvorena.

Po čemu se knjiga razlikuje od literature za samopomoć i saveta raznih trenera za razvoj? Kako ste se obračunali sa tezom da sve bolesti i nesreće koje nam se dešavaju imaju uzrok u negativnim mislima?

– Dualna terapija je upravo namenjena ljudima koji su, uslovno rečeno, previše čitali, previše misle i skeptični su. Ja sam pre dualne terapije, tragajući za uzrocima sopstvene autodestruktivnosti, probala više od 20 različitih metoda. Dualna terapija mi je najviše pomogla jer nisam morala sebe da ubeđujem da na silu budem pozitivna i onda kad to nisam u stanju.

Rekli ste da ste od svoje 18. godine bili zlostavljani. Ko vas je zlostavljao, kako ste se izborili s tim? Seksualno vas je maltretirao jedan nadrilekar, da li ste razmišljali da ga imenujete i tužite?

 – Prvo sam doživela linč i šikaniranje komunističke policije, zbog čega su mi oboleli bubrezi, a u toku lečenja sam doživela jezivu traumu sa ruskim kvazilekarom. Nisam razmišljala o tužbi, pre svega jer posle četiri i po godine hemoterapije i lečenja nemam ni psihičke ni fizičke snage za bilo kakve sudske procese. Sudovi su tako mučno iskustvo, i zdravi obole od njih, a moji onkolozi su insistirali da odustanem od bilo kakvog pojavljivanja na sudu jer zaista nemam snage za to.

Koliko su vam u borbi s bolešću pomogle prijateljice, a koliko porodica? Da li žene zaista najbolje razumeju jedna drugu ili je supružnik taj na koga uvek možete da se oslonite?

– Mislim da svako ima svoju funkciju, muž ne može da zameni prijateljice i obrnuto. Meni istinsko prijateljstvo zaista mnogo znači. To je suštinski duhovna veza koju ništa ne može da zameni.

Koliko vas je bolest promenila? Da li nešto zamerate staroj Isidori, onoj pre bolesti?

– Mnogo sam naučila od ove bolesti, pre svega da prihvatim sebe i druge, da ne zameram i da budem emotivno skromna i zahvalna i na najmanjoj pažnji i znaku ljubavi. Da prekinem da se bavim onim što drugi misle i da me ne boli tuđa surovost. Na neki paradoksalan način, ova bolest vas izleči od svih drugih bolesti. Mnogo toga sam zamerala i sebi i drugima, a onda sam shvatila da svako radi najbolje što može i tu nema šta da se zamera. Ne možeš da se ljutiš na nekog što stvari tako razume, jer on ne zna drugačije. Ne možeš sve da voliš, ali možeš da ih razumeš.

Verujete li da će konačno doći trenutak da kažete da ste pobedili bolest i da se više neće vratiti?

– Zamišljam sebe kao zdravu. Prihvatila sam ovaj period stradanja kao period učenja, ali bih pre svega volela da se vratim periodu blažene bezbrižnosti života. Da, strah je ogroman problem i kad čovek prihvati svoj strah, onda može s njim da izađe na kraj. Humor je najbolji način odbrane i dok čovek može da se šali i sa najtežim stvarima, za njega ima nade. Ljudi koji misle da se smrt i bolest dešavaju drugima ne razumeju koliko je ovo teško. Ipak, čovek ne sme da odustane od toga da se smeje i da vidi stvari na duhovit način.