Isidora Bjelica, o izlasku iz matriksa dualizma: „Sokrat je bio u pravu“
Povodom izlaska knjige „Upomoć, prijateljice!“ Isidore Bjelice i Jovane Hiesmayer intervju koji je Isidora dala za magazin Ona otkriva zanimljive detalje o dualnoj terapiji na kojoj je ova knjiga zasnovana.
„Stalno nas uteruju u dualizam a naša se duša buni“, kaže Isidora Bjelica, pisac više od 60 knjiga. „Čovek čista srca se uvek oseća kao jeretik u dualnom svetu i onda misli da je on kriv a ne zagušljivost dualnosti. I tako se stvara patnja jer srce ne može da izdrži represiju“. Pred vama je nesvakidašnji intervju sa Isidorom Bjelicom o teroru dualizma, paranormalnim pojavama, jurodivosti i iskri onoga u čoveku što zovemo Bog.
Po čemu se uvid razlikuje od drugih misli?
On dolazi kao jasna slika iz srca i pretvara se u osećaj razumevanja. Misli su uvek posledica istog dualnog kognitovnog puta a što bi Ajnštajn rekao, metod koji nas je doveo do pogrešnog rešenja nikada ne može biti metod koji će nas dovesti do ispravnog.
Igra dualizma
Imali ste uvid da je dualna postavka sveta pogrešna, da čoveka ne lomi borba dobra i zla, već nastojanje da se opredeli samo za jedno. Zašto nas oni koji se sami ne osećaju dobro u dualnom svetu, uporno uteruju u dualizam?
Pa to je igra ovog matriksa u kom živimo ili koji projektujemo. Zavisno od programa koje smo dobili od porodice i društva, mi svoj softver dualnog verovanja napunimo određenim „istinama“ o ideologiji, moralu, veri i naročito o tome ko smo mi i šta je naš kredo a propos novca, ljubavi, identiteta... i onda igranka počinje. Naravno da su visoki adepti od Šekspira nekad do Čopre danas, pisali o tome ali ljudima je to često previše, jer se plaše šta će ostati od njihovog identiteta ako im se oduzme ta matrica opredeljenja. Uostalom, drvo sa kog su Adam i Eva jeli jeste metafora dualnosti pseudo saznanja. Ta stvar je teža nego što iko misli jer svakodnevno se ljudi svađaju i povređuju samo zbog iluzije da je njihov princip ispravan a nečiji drugi neispravan. A vidite, čaša je polupuna i poluprazna. Svađamo se oko svega, od uverenja oko politike do uverenja o ljubavi, slobodi, Bogu a sve je to istovremeno i istina i laž. Ne znači to da čovek ne može da igra tu igricu dualizma ali ako svoje „Ja“ identifikuje sa bilo kojom kolektivnom matricom „Mi i Oni“, on zapada u duboko nesvesno.
Divni komšija
Ukoliko srušimo dualizam, ruše se i oštre granice između normalnog i paranormalnog. Koja paranormalna iskustva imate?
Pod broj jedan želim da kažem da su savremeni psihijatri a propos toga prvo srušili granicu između normalnog i nenormalnog. Sad imate stav, sa kojim se ja slažem, da je potpuno nenormalno biti stalno normalan, da to ukazuje na ozbiljan poremećaj, znači normalno je da čovek povremeno ima i strahove i padove i anksioznost pa i depresiju, nenormalno je da si stalno skroz normalan. Odatle priča o divnom mirnom komšiji koji je pobio celu porodicu. Paranormalno je sledeći nivo. Kad se oslobodimo osećaja straha da smo drugačiji od onog što nam nameće zajednica kao ispravno i jedino dobro, otkrićemo ogroman potencijal intuicije a to zovemo paranormalno. To je de fakto viši nivo osećajnosti koji otkrivamo kad izađemo iz matrice dualnog mišljenja koja nas čini robovima.
Proboji svesti
Postoji li neko mesto na svetu gde vam se učestalo dešavaju paranormalne pojave?
Ne, to nema veze sa mestima nikada. Uvek je posledica unutrašnjeg stanja a ne spoljašnjeg. Ali da budem precizna, po svemu što danas znamo iz savremene kvantne fizike i nove epistemologije, podela na spoljašnje i unutrašnje je takođe iluzija. O tome je još šezdesetih pisao Alan Vats.
Šta je najčudnije što vam se desilo poslednjih meseci?
To što mi se dešava poslednjih meseci, ne tiče se zabavnih paranormalnih senzacija, već proboja svesti koji se dešavaju na kašičicu. Svi pričaju o podizanju svesti ali kako to da radite? Ima hiljadu tehnika ali samo jedan put a to je pratiti svoj strah, ako zaista iskreno pratite svoj strah otkrićete i matrice dualizma na koje ste se ukačili i koje ograničavaju vašu svest. Posle svakog takvog suočavanja, svaki čovek oseća te proboje svesti kao da iz crno-belog sveta iskorači u kolor...
Duh koji mrzi žene
Verujete li u prekognitivne snove i da li vam je neki od njih spasio život?
Ja sam imala oni situaciju u mladosti kada su mi se posle anafilatičkog šoka odvili svi snovi koje sam ikad sanjala, tada sam shvatila da u našem mozgu postoji mesto gde su oni svi pohranjeni. Kao klinka bavila sam se Jungom i drugaricama tumačila snove. Snovi su čistači naše podsvesti, nekada je to na prvom nivou pa je lako shvatiti, nekada na dubljem pa je nedokučivo ali ja u „Mirisu neba“ pišem da su snovi most između paralelnih univerzuma.
Kada znate da je vaša jurodiva misao 100 posto tačna?
Ne znam, to mi se javi u stomaku kao istina. Na primer, davno smo išli u bolnicu da se oprostimo od naše prijateljice koja je imala zadnji stadijum opake bolesti, doktori su rekli da je kraj. Došla sam u bolnicu, sela na krevet, pogledala u njene oči i osetila da će živeti. Rekla sam i njoj i doktoru da će živeti, mislili su da bulaznim. Zdrava je i živa i danas. Onda, kada smo na početku braka sreli našeg druga, koji je bio poznata ličnost, na ulici i pričali sa njim, ja sam mužu rekla „osećam smrt na njemu“, on je rekao „kako bre, čovek skroz zdrav, u najboljim godinama...“, ubio se kroz tri dana. Ili kad smo kao mlad par iznajmili stan na Slaviji, nije bilo bračnog kreveta, nego dve sobe sa po jednim, odem u levu sobu i stalno čujem u glavi „izlazi iz ove sobe, ovo nije za žene“. Sutra dođe gazdarica i kaže: „Moj pokojni svekar je bio mizogin, nije dao da žene uđu u ovu sobu“. U tom stanu smo imali duha, to je bilo spektakularno. I tako hiljadu stvari do događaja kada sam umirala na prvom porođaju i kada sam imala vizuelizaciju anđela koji mi je rekao da ću živeti ako obećam da ću roditi drugo dete. Mojoj majci su već bili javili da sam gotova. Dobila sam na porođaju anafilatički šok a bebi je bio pupčanik oko vrata. Posle toga je ušla babica koja nas je spasila... puno je takvih događaja, mogla bih da vam pričam ceo dan.
Znam da ne znam
Imate li svog anđela čuvara?
Pa svako ima ali ga mnogi ne primećuju.
Sa kim najviše i najradije razgovarate o onostranom?
Malo je ljudi sa kojima je to moguće ali sa prijateljicom Jovanom Hyesmajer radim na zajedničkoj dualnoj terapiji, tako da svakodnevno razmenjujemo iskustva.
Po čemu znamo da smo izašli iz matriksa dualizma?
Svi citiraju Sokrata „sad znam da ništa ne znam“, a ne shvataju da je to inicijacijski kraj, da je to suštinski izlazak iz matriksa dualizma i drveta saznanja. Kad čovek zaista dubinski oseća da ne zna, on se ne opredeljuje, on ne osuđuje. To je potpuno drugo stanje od one represije koju vrše nad sobom osobe koje npr. žele da budu dobre pa neće da osuđuju druge i sve više vrše mentalni jezuitizam nad sobom. Represija dovodi do jačeg odgovora matriksa.
Nema, dakle, realnog i irealnog, normalnog i paranormalnog?
I ono što zovemo realno i stvarno i ono što zovemo paranormalno su i istoj meri projekcije naše podsvesti, koja je iskra onoga što zovemo Bog.
Izvor: onamagazin.com
„Stalno nas uteruju u dualizam a naša se duša buni“, kaže Isidora Bjelica, pisac više od 60 knjiga. „Čovek čista srca se uvek oseća kao jeretik u dualnom svetu i onda misli da je on kriv a ne zagušljivost dualnosti. I tako se stvara patnja jer srce ne može da izdrži represiju“. Pred vama je nesvakidašnji intervju sa Isidorom Bjelicom o teroru dualizma, paranormalnim pojavama, jurodivosti i iskri onoga u čoveku što zovemo Bog.
Po čemu se uvid razlikuje od drugih misli?
On dolazi kao jasna slika iz srca i pretvara se u osećaj razumevanja. Misli su uvek posledica istog dualnog kognitovnog puta a što bi Ajnštajn rekao, metod koji nas je doveo do pogrešnog rešenja nikada ne može biti metod koji će nas dovesti do ispravnog.
Igra dualizma
Imali ste uvid da je dualna postavka sveta pogrešna, da čoveka ne lomi borba dobra i zla, već nastojanje da se opredeli samo za jedno. Zašto nas oni koji se sami ne osećaju dobro u dualnom svetu, uporno uteruju u dualizam?
Pa to je igra ovog matriksa u kom živimo ili koji projektujemo. Zavisno od programa koje smo dobili od porodice i društva, mi svoj softver dualnog verovanja napunimo određenim „istinama“ o ideologiji, moralu, veri i naročito o tome ko smo mi i šta je naš kredo a propos novca, ljubavi, identiteta... i onda igranka počinje. Naravno da su visoki adepti od Šekspira nekad do Čopre danas, pisali o tome ali ljudima je to često previše, jer se plaše šta će ostati od njihovog identiteta ako im se oduzme ta matrica opredeljenja. Uostalom, drvo sa kog su Adam i Eva jeli jeste metafora dualnosti pseudo saznanja. Ta stvar je teža nego što iko misli jer svakodnevno se ljudi svađaju i povređuju samo zbog iluzije da je njihov princip ispravan a nečiji drugi neispravan. A vidite, čaša je polupuna i poluprazna. Svađamo se oko svega, od uverenja oko politike do uverenja o ljubavi, slobodi, Bogu a sve je to istovremeno i istina i laž. Ne znači to da čovek ne može da igra tu igricu dualizma ali ako svoje „Ja“ identifikuje sa bilo kojom kolektivnom matricom „Mi i Oni“, on zapada u duboko nesvesno.
Divni komšija
Ukoliko srušimo dualizam, ruše se i oštre granice između normalnog i paranormalnog. Koja paranormalna iskustva imate?
Pod broj jedan želim da kažem da su savremeni psihijatri a propos toga prvo srušili granicu između normalnog i nenormalnog. Sad imate stav, sa kojim se ja slažem, da je potpuno nenormalno biti stalno normalan, da to ukazuje na ozbiljan poremećaj, znači normalno je da čovek povremeno ima i strahove i padove i anksioznost pa i depresiju, nenormalno je da si stalno skroz normalan. Odatle priča o divnom mirnom komšiji koji je pobio celu porodicu. Paranormalno je sledeći nivo. Kad se oslobodimo osećaja straha da smo drugačiji od onog što nam nameće zajednica kao ispravno i jedino dobro, otkrićemo ogroman potencijal intuicije a to zovemo paranormalno. To je de fakto viši nivo osećajnosti koji otkrivamo kad izađemo iz matrice dualnog mišljenja koja nas čini robovima.
Proboji svesti
Postoji li neko mesto na svetu gde vam se učestalo dešavaju paranormalne pojave?
Ne, to nema veze sa mestima nikada. Uvek je posledica unutrašnjeg stanja a ne spoljašnjeg. Ali da budem precizna, po svemu što danas znamo iz savremene kvantne fizike i nove epistemologije, podela na spoljašnje i unutrašnje je takođe iluzija. O tome je još šezdesetih pisao Alan Vats.
Šta je najčudnije što vam se desilo poslednjih meseci?
To što mi se dešava poslednjih meseci, ne tiče se zabavnih paranormalnih senzacija, već proboja svesti koji se dešavaju na kašičicu. Svi pričaju o podizanju svesti ali kako to da radite? Ima hiljadu tehnika ali samo jedan put a to je pratiti svoj strah, ako zaista iskreno pratite svoj strah otkrićete i matrice dualizma na koje ste se ukačili i koje ograničavaju vašu svest. Posle svakog takvog suočavanja, svaki čovek oseća te proboje svesti kao da iz crno-belog sveta iskorači u kolor...
Duh koji mrzi žene
Verujete li u prekognitivne snove i da li vam je neki od njih spasio život?
Ja sam imala oni situaciju u mladosti kada su mi se posle anafilatičkog šoka odvili svi snovi koje sam ikad sanjala, tada sam shvatila da u našem mozgu postoji mesto gde su oni svi pohranjeni. Kao klinka bavila sam se Jungom i drugaricama tumačila snove. Snovi su čistači naše podsvesti, nekada je to na prvom nivou pa je lako shvatiti, nekada na dubljem pa je nedokučivo ali ja u „Mirisu neba“ pišem da su snovi most između paralelnih univerzuma.
Kada znate da je vaša jurodiva misao 100 posto tačna?
Ne znam, to mi se javi u stomaku kao istina. Na primer, davno smo išli u bolnicu da se oprostimo od naše prijateljice koja je imala zadnji stadijum opake bolesti, doktori su rekli da je kraj. Došla sam u bolnicu, sela na krevet, pogledala u njene oči i osetila da će živeti. Rekla sam i njoj i doktoru da će živeti, mislili su da bulaznim. Zdrava je i živa i danas. Onda, kada smo na početku braka sreli našeg druga, koji je bio poznata ličnost, na ulici i pričali sa njim, ja sam mužu rekla „osećam smrt na njemu“, on je rekao „kako bre, čovek skroz zdrav, u najboljim godinama...“, ubio se kroz tri dana. Ili kad smo kao mlad par iznajmili stan na Slaviji, nije bilo bračnog kreveta, nego dve sobe sa po jednim, odem u levu sobu i stalno čujem u glavi „izlazi iz ove sobe, ovo nije za žene“. Sutra dođe gazdarica i kaže: „Moj pokojni svekar je bio mizogin, nije dao da žene uđu u ovu sobu“. U tom stanu smo imali duha, to je bilo spektakularno. I tako hiljadu stvari do događaja kada sam umirala na prvom porođaju i kada sam imala vizuelizaciju anđela koji mi je rekao da ću živeti ako obećam da ću roditi drugo dete. Mojoj majci su već bili javili da sam gotova. Dobila sam na porođaju anafilatički šok a bebi je bio pupčanik oko vrata. Posle toga je ušla babica koja nas je spasila... puno je takvih događaja, mogla bih da vam pričam ceo dan.
Znam da ne znam
Imate li svog anđela čuvara?
Pa svako ima ali ga mnogi ne primećuju.
Sa kim najviše i najradije razgovarate o onostranom?
Malo je ljudi sa kojima je to moguće ali sa prijateljicom Jovanom Hyesmajer radim na zajedničkoj dualnoj terapiji, tako da svakodnevno razmenjujemo iskustva.
Po čemu znamo da smo izašli iz matriksa dualizma?
Svi citiraju Sokrata „sad znam da ništa ne znam“, a ne shvataju da je to inicijacijski kraj, da je to suštinski izlazak iz matriksa dualizma i drveta saznanja. Kad čovek zaista dubinski oseća da ne zna, on se ne opredeljuje, on ne osuđuje. To je potpuno drugo stanje od one represije koju vrše nad sobom osobe koje npr. žele da budu dobre pa neće da osuđuju druge i sve više vrše mentalni jezuitizam nad sobom. Represija dovodi do jačeg odgovora matriksa.
Nema, dakle, realnog i irealnog, normalnog i paranormalnog?
I ono što zovemo realno i stvarno i ono što zovemo paranormalno su i istoj meri projekcije naše podsvesti, koja je iskra onoga što zovemo Bog.
Izvor: onamagazin.com
Autor: Isidora Bjelica
