Intervju - Slobodan Vladušić: Narod bez snova je samo masa

"Prvi sajber roman u srpskoj književnosti", kako je kritika nazvala "Mi, izbrisani" Slobodana Vladušića - u izdanju Lagune - prošle nedelje ovenčan je nagradom Meša Selimović, jednom od dve najprestižnije književne nagrada u Srbiji. Žiri ove nagrade - koja se od drugih razlikuje i po tome što je "javna", i odvija se pred čitaocima - ocenio je da "Mi, izbrisani" daje i jasan stav o pogubnosti globalizacije i globalnog poretka.

To, možda, i nije iznenađenje, kad se pogleda životni i umetnički put Slobodana Vladušića, rođenog Subotičanina koji danas predaje srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i koji je jedan od osnivača književne grupe "Proza na putu", sa Vladimirom Kecmanovićem, Nikolom Malovićem i Dejanom Stojiljkovićem. Vladušić je za Nedeljnik govorio o svom romanu, ali i o nacionalizmu, Pekiću, disidentima...

Rekli ste jednom za svoje romane da postaju sve manje fantastični, a sve više istiniti i da vas to kao pisca raduje, a kao čoveka plaši. Da li prvim romanom "Mi, izbrisani", postajete "Trojanski konj" u toj novoj realnosti?

Dopada mi se vaša metafora, ali se ne slažem baš u potpunosti s njom. Naime, ona sugeriše da nekog želim da prevarim, baš kao što je Odisej prevario Trojance. "Mi, izbrisani" nisu prevarantski roman, ali jesu, čini mi se, jedan mudar roman.

I vas i vašu književnu grupu "Proza na putu" često svrstavaju među nacionaliste, a neki kažu da ste najbliži ideologiji Dobrice Ćosića. Šta je vaš odgovor i šta je vaša, a šta bi bila "ćosićevska" ideologija?

Moj politički otac je Borislav Pekić. To sam manje ili više eksplicitno ponavljao već bezbroj puta. I da budem iskren, malo sam umoran od tog ponavljanja. Kad kažem Pekić, mislim na njegovu sintezu demokratije i rodoljublja. Demokratija tu znači poštovanje pravnih procedura, jake institucije, nepostojanje povlašćenih i nedodirljivih, a rodoljublje znači svest o tome da je put do normalne i srećne zemlje put brige o nacionalnim interesima, a ne odricanje od njih. Daću vam jedan primer. Šta mislite - da li je u našem nacionalnom interesu da dozvolimo prodaju obradive zemlje stranom kapitalu? Čak i države koje su relativno skoro ušle u EU trude se da maksimalno odlože tu mogućnost. Mi ćemo na nju da pristanemo znatno pre nego što uđemo u EU. Ne čini li vam se da je to konsekvenca potpunog zanemarivanja nacionalnih interesa? Da li vam ta velikodušna dozvola izgleda kao prvi korak ka bogatoj, srećnoj itd, itd... Srbiji... Meni baš i ne. E, sad, oni koji mene i moje drugare nazivaju "nacionalistima" nemaju ništa protiv takve rasprodaje resursa - zemlje, vode, elektroprivrede, Telekoma - jer su plaćeni da stvaraju atmosferu u kojoj je ta bankrot-rasprodaja nešto normalno. A nije normalno da se protiv toga bunite. Ako se bunite, onda vas oni nazivaju "nacionalistima" ili "fašistima". Prilično jednostavna logika. Ali takva mora da bude, jer ljudi koji čine te grupe za pritisak nisu baš najpametniji, pa nešto komplikovanije verovatno ne bi mogli ni da shvate.

Kad smo već kod etiketiranja, da li je i srpski nacionalizam njegova žrtva, tako da svaki patriotizam mora da prođe poseban proces društvene legitimizacije? I kako smo došli do toga da ne postoji nijedna ozbiljna stranka koja bi za sebe nedvosmisleno rekla da pripada "desnici"?

Slažem se s političkim filozofima koji smatraju da je podela na stranke levice i desnice danas potpuno deplasirana. Ona ništa više ne govori i ja je izbegavam. Više volim da razmišljam u terminima suverenosti i državotvornosti, jer oni danas podrazumevaju i brigu o socijalnim pitanjima. Što je takođe omaž Pekiću koji je sebe označavao kao desnog socijaldemokratu. I to ne slučajno, jer je znao da država koja se ne trudi da razvija patriotsku svest kod svojih građana ne može da bude ni bogata država. Može biti samo korumpirana, jer ne postoji ništa što ograničava pohlepu pojedinaca. Neko će postaviti pitanje: Čemu država? Evo odgovora: Država je instrument pomoću koga jedan narod može da se odbrani od moćnijih naroda, ili takozvanog transnacionalnog kapitala. Kad nemate svoju državu, onda vas čeka sudbina Kurda. To što u srpskom političkom spektru ima malo državotvornih, suverenističkih partija - a one koje to jesu nisu baš previše ambiciozne - znači da naše političke partije uglavnom nisu na strani svog naroda. To se i vidi po broju naših građana koji su uzeli državljanstva susednih zemalja ili su iz ove zemlje otišli.

Ako ste prozivali kolege pisce da doprinose "periodu tišine" u srpskoj književnosti - koja uglavnom ne obrađuje ni velike teme ni one koje se direktno tiču srpskog naroda, poput proteklih ratova, događanja na Kosovu, NATO bombardovanja - koji bi to događaj bio pogodan za stvaranje velikog srpskog romana 21. veka? Kakav bi sinopsis taj roman trebalo da ima?

Kad sam pomenuo period tišine u srpskoj književnosti, nisam želeo da svojim kolegama i prijateljima sufliram o čemu treba da pišu. Ne bih želeo ni sada to da učinim.

Kako je vama izgledala "konkurencija" za NIN-ovu i nagradu Meša Selimović?

Nagrade stvaraju jednu lažnu sliku o književnosti: ljudi misle da se tu radi o nekom prvenstvu i da se pisci međusobno tuku kao kečeri. To nije baš tako. Pisci nemaju konkurenciju: oni imaju neprijatelje, a to su glupost i kukavičluk, ali i saveznike, a to je talenat. Nagrade književnost čine zabavnijom i lepo ih je dobijati, ali nisu od supstancijalne važnosti za pisanje.

U vašem prvom romanu "Forward" sve buja od silikonskih žena, rijaliti televizije, nasilja, potencijalnih ubica na ulicama... Je li "Forward" u svojoj (tragi)komičnosti samo opisao ono u šta se pretvorila Srbija, ili je čak, na neki način, anticipirao? Možda nemamo baš tako brutalne igre i programe, ali imamo striptiz-bar nasred Trga Republike...

U "Forwardu" sam hteo, između ostalog, da opišem zemlju u kojoj je proces depolitizacije naroda dostigao vrhunac. To je inače proces koji se danas odvija i u zemljama takozvanog centra svetskog sistema i savremeni filozofi ga uglavnom pozdravljaju. Ne zato što misle da je to nešto dobro, već zato što su za to odobravanje plaćeni. Kad malo bolje sagledamo stvar, ta depolitizacija je zapravo transformacija dobro obaveštenog građanina koji ume da razmišlja, u retardiranu radnu životinju, kojoj sem TV-ekrana ništa drugo nije potrebno. Jednostavnije rečeno, to je preobražaj demokratije u robovlasničko društvo, u kome robovi svoj glas prodaju za koricu hleba. I pri tom misle da su napravili odličan posao.

Po vašoj definiciji savremeni rob je osoba uverena da od nje ništa ne zavisi, ni o čemu ne odlučuje i vajka se da su "takva vremena". Šta nam bošnjačko proleće govori o "savremenim robovima"?

Govori nam da savremeni robovi ne mogu da odluče čak ni to kad će da izađu na ulicu.

Jednom ste za KK Partizan rekli da, kad igra protiv "skorojevićevskih klubova neizvesnog trajanja" ima simboličku prednost proisteklu iz kontinuiteta i tradicije. Gde smo mi kao nacija izgubili tu simboličku prednost, ako smo je ikada i imali?

Mislim da smo je imali do 1918. godine. Ni Kraljevina Srbija nije bila idealna država, ali je bila energična i efikasna, što pokazuju ishodi Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Šta se posle 1918. godine desilo, poznato je: rešivši pitanje Kosova i stvarajući Jugoslaviju, srpski narod je izgubio svoje generatore energije - kosovski mit i cilj objedinjenja Južnih Slovena - budući da su ti snovi bili ostvareni. A narod bez snova postaje masa s kojom možete da radite šta god želite. Tako srpsku međuratnu politiku karakteriše, pekićevski rečeno, odsustvo svakog sistema. A posleratnu karakteriše to da čak više nije bila ni srpska.

Jednom ste rekli da je jedini disident kojeg znate Peter Handke. Da li su vas možda Džulijan Asanž ili Edvard Snouden ubedili u suprotno? Ko je disident na srpskoj političkoj sceni uoči ovih izbora?

Hvala vam što ste pomenuli Asanža i Snoudena. U pravu ste, oni su zaista važni, jer su svojim akcijama pomerili fokus s međudržavnih odnosa na odnose između centra moći i građana. Znate, zaista je smešno posle Snoudena gledati nemački film "Životi drugih" koji je svojevremeno dobio Oskara. Ne zato što se takve stvari zaista nisu dešavale u Istočnoj Nemačkoj. Film je smešan zato što se takve stvari, danas, dešavaju i na Zapadu, koji je taj film nagradio kako bi povukao razliku između "nas" koji poštujemo privatnosti i "njih" koji to nisu činili. Sad vidimo da je ta razlika lažna. Vidimo da postoji samo razlika između nas, građana, i njih, sistema moći, koji želi da nas depolitizuje i pretvori u radne životinje. Atmosfera novog hladnog rata koja se ponovo oseća, treba samo da prikrije taj proces. A šta čovek ima da kaže o tom procesu, ili učini povodom toga, jedina je važna stvar danas.

Izvor: Nedeljnik