Intervju sa Volterom Ajzaksonom

Sa Volterom Ajzaksonom, autorom biografije Leonarda da Vinčija, razgovarali smo o nesvakidašnjem geniju i širokom spektru interesovanja jednog od najvećih umova u istoriji čovečanstva.

Šta Vas je navelo da napišete knjigu o Leonardu da Vinčiju?

Uvek sam verovao da su oličenje istinske kreativnosti ljudi koji suvereno vladaju prostorom u kome se sustiču potencijali umetnosti i nauke. To je bila suština inovatorskog duha Stiva Džobsa. Ako malo začeprkate po istoriji, uvidećete da je najbolji primer onoga o čemu govorim upravo Leonardo da Vinči. A njegov crtež čoveka u krugu i kvadratu (uzgred, ubeđen sam da je reč o autoportretu) simbol je toga. Od Leonarda bi se štošta moglo naučiti, a naročito o tome kako da cenimo radoznalost koja nema drugog cilja do sebe same. On je imao nezasitu potrebu za znanjem i zato je secirao ljude, konstruisao leteće mašine, stvarao neverovatne slike poput „Mona Lize“ i „Tajne večere“...

Šta Leonardo ima zajedničko sa Stivom Džobsom?

Stiv Džobs je bio svestan koliko je lepota važna. Za razliku od ostalih vizionara u oblasti visoke tehnologije iskreno je verovao u duboku povezanost umetnosti i nauke. Zbog toga se divio Leonardu.

Kako je bavljenje naukom uticalo na Leonardov umetnički opus?

Pre nego što je počeo da skicira najpoznatiji osmeh na svetu, osmeh Mona Lize, on je secirao ljudska lica i pažljivo crtao svaki mišić i nerv koji pomera usne. Prikazao je takođe kako svetlost pada na mrežnjaču i kako ugao pod kojim posmatramo predmete utiče na jasnoću detalja, a zatim iskoristio to znanje kako bi postigao efekat treperavosti Mona Lizinog osmeha. Šire gledano, bavljenje naukom pomoglo mu je da bolje razume prirodu, a ti uvidi su njegove slike preobrazili u dela genija.

Njegove beleške, bar prema onome što se može pročitati u Vašoj knjizi, predstavljaju izuzetno zanimljivo štivo.

Da! Jedan od zapisa koji su me oborili s nogu glasi: „Opiši detlićev jezik.“ Kome uopšte padne na pamet da jednu takvu rečenicu upiše u spisak obaveza za taj dan? I kako biste uopšte otkrili kako izgleda jezik detlića? Pretpostavljam da biste morali da ga uhvatite i na silu mu otvorite kljun? Ali Leonardo je bio takav. Njegovoj radoznalosti nije bilo kraja.

Šta ga je, po Vašem mišljenu, motivisalo?

Mislim da je jednostavno želeo da sazna sve što se može znati o svetu koji nas okružuje i našem mestu u njemu.

Koja Leonardova slika Vam je omiljena i zašto?

„Mona Liza“. Način na koji reka teče iz drevnog pejzaža da bi se u jednom trenutku praktično sjedinila s njenim telom je... To je kulminacija njegovog naučnog istraživanja i umetničkog rada. Draga mi je „Dama sa hermelinom“, koja je nešto slabije poznata. Predstave obe figure na slici jasno izražavaju intenzitet unutrašnjih emocija.

Šta je bila Leonardova najveća mana?

Uglavnom nije završavao svoje projekte.

Šta nam to govori o njemu?

Da je bio istinski genije, a ne samo vrhunski zanatlija.

Kakve knjige je voleo da čita?

Čitao je sve, od tekstova o matematici do zbirki lascivne poezije. Imao je sreće da se rodi 1452, iste godine kada je Gutenberg počeo da prodaje štampane knjige.

Kakve lekcije Leonardo nudi savremenom čitaocu?

Od Leonarda možemo naučiti kako da vodimo smislen i ispunjen život. On nije bio genije poput Ajnštajna, čiji život jednostavno nije moguće oponašati. Bio je samouki stvaralac koji se zahvaljujući radu, radoznalosti i neverovatnoj sposobnosti zapažanja transformisao u nešto posebno. Na kraju moje knjige možete pročitati dvadeset lekcija u kojima, između ostalog, preporučujem da cenite radoznalost i naučite da podjednako volite umetnost i nauku. Ali važna je i ova: vodite beleške. Prosto je neverovatno da je do nas dospelo više od sedam hiljada stranica Leonardovih beleški. Bez njih ne bi bilo moje knjige.

Autor: Keli Bluet

Izvor: bookpage.com

Prevod: Jelena Tanasković

Foto: Christopher Michel / CC BY 2.0 / Wikimedia Commons