Intervju sa Si Džej Tjudor, autorkom napetog trilera „Nestanak Eni Torn“
Predivna Si Džej Tjudor našla je vremena u svom pretrpanom rasporedu (pisanje, promocija romana, udaja – znate, uobičajene stvari) da sa nama popriča o svom poslednjem delu „Nestanak Eni Torn“. Ovaj napeti, neverovatni triler već je osvojio čitaoce širom sveta jednako brzo kao i njen debitantski roman „Čiča Gliša“.
Hvala vam što ste odvojili vreme za ovaj intervju. Razgovarale smo poslednji put kada ste objavili „Čiča Glišu“. Kakav vam je život bio u međuvremenu?
Sjajan. Lud. Zauzet. Briljantan. Uzbudljiv. Iznurujući. Stresan. Sve je bilo vredno toga!
Jeste li doživeli nešto što niste očekivali tokom prethodne godine?
Stekla sam mnogo novih prijatelja. To je najlepše od svega. Zajednica ljubitelja trilera je zaista divna i ume da podržava – oduševljena sam što sam upoznala toliko briljantnih, talentovanih ljudi za koje se nadam da će mi ostati prijatelji još dugo. S druge strane, naučila sam da ne čitam negativne kritike.
Život je prekratak! Ponosna sam na ono što sam postigla. Vredno sam radila da bih stigla dovde i neću nikome da pružim zadovoljstvo da mi to pokvari!
Vaš novi roman nosi naziv „Nestanak Eni Torn“ (lično mislim da je čak i bolji od „Čiča Gliše“). Recite nam nešto o priči romana i šta vas je inspirisalo?
Inspiracija je potekla iz oblasti u kojoj sam nekad živela, na severu Engleske. Pre mnogo godina tamo je bilo dosta rudnika. Nakon što su zatvoreni, zemlja je vraćena vlasnicima. Dok sam radila kao šetač pasa, imala sam običaj da prolazim kraj jedne stare iskopine. Delovala je tako pusto i jalovo, nisam mogla da se ne zapitam šta se sve nalazi pod zemljom: tuneli, napuštena mašinerija... i možda neke druge stvari.
Takođe, u školu sam išla u jednom malom selu koje liči na Arnhil. Verovatno je bilo manje izolovano, ali jednako industrijsko i mračno. Većina dece nije želela da uči jer im je put bio zacrtan, znali su da će završiti radeći „dole u jami“ poput svojih očeva.
Roman je smešten u vreme rudarskih protesta u Velikoj Britaniji. Iz prve ruke sam videla na koji način je taj štrajk razorio zajednice. Mnoga od tih rudarskih mesta se nikada nisu oporavila nakon zatvaranja rudnika i postala su užasno zaostala. Tema umiranja – industrije uglja, zajednica i ljudi – i pitanje da li se nešto može povratiti su osnove ove knjige, metaforično i bukvalno.
Imate li u planu nekoga za treću knjigu?
Da. Pišem je u trećem licu, sa više naratora, tako da će biti zanimljivo kada se bude radila audio verzija!
Izvor: joykluver.wordpress.com
Prevod: Dragan Matković
