Intervju sa Megan Goldin

Nekadašnja novinarka i dopisnica Rojtersa sa Bliskog istoka i iz Azije, Megan Goldin napisala je triler „Escape Room“ koji zalazi u teme seksizma i zlostavljanja na radnom mestu i preispituje razvoj uloge žena u poslu i na visokim i odgovornim pozicijima. Na zanimljiv način nam pokazuje da je pred nama dug put po pitanju polne jednakosti i poštovanja.

Razgovarali smo sa autorkom za čiji je roman Li Čajld izjavio da mi je jedan od omiljenih koje je pročitao u ovoj godini. Megan Goldin je sa nama i razgovaraćemo o neobičnom trileru „Escape Room“.

Šta je inspirisalo zaplet ovog romana?

Pisanje mi je poprilično fluidno tako da je zaplet dobio život sam od sebe. Polazna tačka mi je bila ideja za korporativni noar triler o politici poslovanja – oduvek me je fascinirala politika što je verovatno posledica mog rada u novinarstvu. A nema nemilosrdnije politike od poslovne – kolege kriju mnoštvo tajni jedni od drugih: od plata i bonusa preko toga šta o kome govore šefovima, do raznih drugih mahinacija koje se dešavaju u kancelarijama. Zapitala sam se šta bi se dogodilo kada bi te tajne počele da isplivavaju na najgorem mogućem mestu u najgore moguće vreme. U vreme kada su mi se ove ideje vrzmale po glavi, zaglavila sam se u mračnom liftu i shvatila da bi to bila savršena postavka za moj roman.

Kakvo ste istraživanje sproveli?

Mnogo sam istraživala o liftovima – od toga kako rade i u kojim sve dimenzijama postoje, kakav im je unutrašnji dizajn, sve do ponašanja ljudi u njima. Čitala sam psihološke radove o tome kako se ljudi ponašanju u liftovima, i to mi je bilo naročito fascinantno. Čitala sam i zapise ljudi koji su bili dugo zaglavljeni u liftu, na primer urednik jednog magazina koji je u liftu proveo 41 čas.

Kako bih istražila život ljudi sa Volstrita, čitala sam mnogo, pre svega blogove i forume ljudi koji tamo rade. Tako sam stvorila osnovni osećaj o tome kako se oblače, kako balansiraju posao i privatni život, o problemima sa kojima se sreću, platama, bonusima, odnosu sa nadređenima... Ubacila sam i neka lična iskustva poput užasnog razgovora za posao koji sam imala nakon što sam rodila treće dete.

Li Čajld je na društvenim mrežema za „Escape Room“ napisao: „Fantastičan – jedan od mojih omiljenih romana ove godine.“ Kako ste se osećali?

Pa, morala sam da se uštinem nekoliko puta. On je prva osoba koja je posle izdavača čitala roman i provela sam nekoliko besanih nedelja čekajući da čujem da li ga je pročitao i da li mu se dopada. Odgovor koji sam dobila je fenomenalan.

Jesu li postojali izazovi u pisanju ovog romana?

Bilo je teško. Znala sam to čim sam počela da pišem. Nekoliko kompleksnih likova, komplikovana priča koja je smeštena u lift što je poseban izazov. A tu je i izazov sa kojim se svaki pisac trilera susreće – održavanje ritma i integriteta priče. Bilo je teško, ali sam uživala.

U čemu ste najviše uživali pri razvijanju likova i priče?

Ja sam od onih pisaca koji ne planiraju mnogo unapred. Sve se razvija dok pišem pa mnogo uživam u samom iskustvu jer ne znam šta će se sledeće dogoditi. Priča me je odvela u smerovima o kojima nisam razmišljala i mnogo sam se zabavljala pišući dijaloge i pokušavajući da obuhvatim esenciju mojih likova i korporativnog okruženja Volstrita.

Zašto mislite da su knjige o seksualnom uznemiravanju i poslovnom zlostavljanju danas važne?

Važno je da govorimo i pišemo o tim stvarima kako bi ljudi i kompanije mogle da se bave njima i promene poslovnu kulturu. Snažno verujem u to da bacanje svetla na sve što je pogrešno u društvu kako bi se identifikovali problemi – umesto da ih guramo pod tepih i nadamo se da će nestati.

Vaše pisanje je veoma kinematografsko. Da li postoji ideja o adaptaciji ovog ili vašeg prethodnog romana?

Mnogi ljudi koji su pročitali moje romane mi to govore. Mislim da je to zato što kada pišem, mogu da vidim to što se dešava kao da gledam film. Imam filmskog agenta u SAD i nekoliko stvari se trenutno dešava, ali je to veoma spor proces. Pisala sam scenarija ranije i bila bih oduševljena da budem uključena u adaptaciju, ali i mnogo romana još uvek želim da napišem.

Zbog čega pišete baš trilere?

Čitam raznovrsne stvari, ali sam oduvek uživala u dobrim trilerima – i knjigama i filmovima. Mislim da je to fantastičan žanr zbog koga srce lupa i adrenalin skače.

I za kraj nam recite nešto o vašem procesu pisanja?

Imam troje dece tako da pišem kad god nisu u blizini. To obično znači da pišem od trenutka kada odu u školu dok se ne vrate, kao i noću, od nekih 22h pa sve do zore. Raspusti su najgora stvar za mene jer su deca neprestano tu i mogu da pišem samo kada odu na spavanje.

Izvor: maureeneppen.com

Prevod: Dragan Matković