Intervju sa Ljubicom Arsić

SPISATELJICA LJUBICA ARSIĆ O NOVIM IZDANJIMA

 Imala sam mnogo sreće

Uspostavila sam vezu sa sebi sličnim senzibilitetom, čitaoci su me „osetili“. To za pisca nije mala stvar. Svi mi sanjamo da nas mnogi razumeju, u stvari, da nas svi razumeju

Knjiga priča LJubice Arsić „Tigrastija od tigra“, koja je svojevremeno privukla veliku pažnju čitalačke javnosti budući da dotiče najosetljivije teme iz našeg života uključiv i erotiku, pojavila se ovih dana u izdanju „Lagune“, u posve novom „ruhu“, ali u izmenjenoj verziji dopunjenoj novim interesantnim pričama, kako sama autorka kaže, „o ljubavi i moćima na koju su jedino spremne žene“.

Novo izdanje svoje knjige „Tigrastija od tigra“ obogatili ste novim pričama ne napuštajući stare, gotovo večite teme... Šta je to što otkrivaju vaše nove priče u ovoj knjizi?

- „Tigrastija od tigra“ podseća da ne bi bilo loše da nešto naučimo od ovih opasnih i prelepih maca. Ako je svuda oko nas stalno pokazivanje moći i fizičke snage, priče u njoj pokazuju čime raspolažu tigrice, kako one pokazuju da su tigrastije od samog tigra. I čime su to „tigrastije“. Kako savlađuju rastanak, ravnodušnost, gubitak i smrti, starost, sve ono što se ne može pobediti fizičkom silinom. Ovo su priče o ljubavi, ali i o moćima na koje su zasad jedino spremne žene.

Pred nama je Međunarodni sajam knjiga u Beogradu?

- Čim zaćuti kiselo drvo u mom dvorištu, ja pomislim da se približava vreme Sajma. Ne samo da je to prilika da vidim kolege pisce i svoje čitaoce, koji mi ulivaju nadu da ono što radim nije besmisleno, već se u tom obilju knjiga na štandovima izlažem njihovom regenerišućem i lekovitom zračenju. Možda bi trebalo uvesti kao vid alternativnog lečenja „joniziranje knjigama“ koje čak i ne moramo da pročitamo. NJihovo dejstvo je takvo da one deluju i kroz korice.

Osim vaše knjige „Tigrastija od tigra“, i „roman „Mango“ se pojavio u novom izdanju...

- Tigrovi, doduše, ne jedu mango, ali ova voćka baš lepo uspeva u mom vrtu. U „Laguni“ se pojavilo peto izdanje, što pokazuje da sam uspostavila vezu sa sebi sličnim senzibilitetom, čitaoci su me „osetili“. To za pisca nije mala stvar. Svi mi sanjamo da nas mnogi razumeju, u stvari da nas svi razumeju. Izgleda kao infantilni san, na trenutak ostvariv, ali mi verujemo u lakrdije. Ponekad mi se čini da ono što drži da se svet ne raspadne i ne raspe po vasioni, to je ta vera i strast za igrom, pričanjem priča o stvarnom životu i snovima.

Slovite za pisca-srećnika kome su naklonjeni i čitaoci i kritičari a moglo bi se reći i - novinari. Kako vi vidite taj pomalo neuobičajen spoj?

- Ne samo da je to srećan spoj, nego sam i ja srećna zbog toga. A da objasnim kako to, stvarno ne umem. Možda je stvar u spoju apsolutne iskrenosti i umešnosti, koji vide u mojim knjigama, ali ko bi ga znao. Kako to reče Marlon Brando: „Imao sam puno sreće“.

Kakvi su vam planovi, na čemu trenutno radite?

- Pišem priče, međusobno povezane, smeštene u različite gradove, u koje moji junaci dolaze kao stranci.. Zanima me opservacija na sopstveni život koji je izmešten iz predvidljivih okolnosti na neki nepoznati teren na koji čovek nije svikao. Kao kad, na primer, spustimo kofere u hotelsku sobu, tada započinje nešto drugo. Volela bih da napišem priču od razgovora koji vode srećni muškarac i žena, oni koji su se našli i koji se, kao ravnopravni sagovornici u tom razgovoru otkrivaju i sve više vole.

Zapisi na listu

- Pusto ostrvo vidim kao mogućnost da na njemu na miru pišem. Na primer ono ostrvo koje je kupio negde na Filipinima Marlon Brando, ko bi na njemu uopšte čitao?! Dovoljno je da se zuri u more, nebo, talase, ptice. Od toga bi već nešto bilo zapisano na listu kakve mesnate biljke. Samo je sirotom Robinzonu padao na pamet onaj izgarajući samopregor koji je nagovestio dolazak liberalnog kapitalizma. Pa ipak, nosila bih možda priče iz 1.001 noći, da njima prizovem sagovornika, jer je u stvari užasna ta ideja o čitanju na pustom ostrvu.

Izvor: Glas javnosti

Autor: Mila Milosavljević