Intervju sa Džordžom Sondersom: Emotivno sam se mnogo angažovao pišući ove priče

Fanovi Džordža Sondersa su okoreli ljubitelji njegovih dela, preporučujući na svakom koraku romane CivilWarLand in Bad Decline i Pastoralia, gurajući u ruke primerke In Persuasion Nation i The Braindead Megaphone svakome ko još nije preobraćen. I kritičari su ga oduvek prihvatali, i to glavom Tomas Pinčon („Neverovatno zvonak glas – graciozan, mračan, autentičan i zabavan“) i Tobajas Vulf („Zastrašujuć, urnebesan i nezaboravan... Džordž Sonders je upečatljivo briljantan i originalan pisac.“). Dobitnik je MekArturovog „Genius“, kao i Gugenhajm priznanja. Ali objavom prve zbirke kratkih priča nakon šest godina – „Deseti decembar“, Sonders je iznedrio najjmanje očekivanu formu knjižnevnog dela: naširoko popularnu zbirku kratkih priča.

Dženifer Igan kaže: „Deseti decembar prikazuje Sondersa u najsubverzivnijem, najurnebesnijem i najemotivnijem svetlu do sada. Mali broj pisaca može zadobiti takve epitete uz svoje ime, ali Sonders je istinski originalan – neumorno inovativan, pa ipak duboko čovečan.“ I Dejv Egers ushićeno izjavljuje: „Željni ste priča koje govore o konkretnim stvarima – priča koje iznova ulaze u srž životnih problema, problematike smrti, kao i pravde i domovine? Sonders. Ne postoji niko bolji, niko ko je bitniji za naš osećaj nacionalne svesti i za naše duševno zdravlje.“ „Deseti decembar“ se nalazi u vrhu bestseler lista od trenutka kada je objavljen. Ukoliko se još niste navukli na njegovu dozu tame, humora i izvanredne proze, na rubu ste da postanete potpuno demode.

U intervjuu koji ste dali za nas pre nekoliko godina, rekli ste: „Ima nešto u tematskim parkovima. Ukoliko se grčevito uhvatim nečeg takvog, naginjaću ka tome da pišem zanimljiviju prozu za razliku od toga kada bih pokušavao da pišem o nečemu svakodnevnijem. Kada pokušam da pišem realistično, kvalitet pripovedanja počinje da opada.“ Primetila bih da u nekim pričama koje se nalaze u novoj zbirci ima znatno više realističkih momenata, uključujući i uvodnu priču. Da li ste to uspeli da pronađete druge načine da uspostavite kvalitet pripovedanja?

U toj izjavi možete da naslutite da nisam potpuno siguran u to kako se osećam u vezi sa tim težnjama. Bio sam svestan toga, ali sam se i pitao, Zašto je to tako?. Mislim da je ta izjava bila istinita u trenutku kada sam je izgovorio. Postojale su neke stvari o kojima sam mogao da pišem i proza bi zadobila smisao, dok bi pišući o drugim stvarima pribegavao nekom vidu šablonskog realističnog pisanja. A taj drugi način nije bio valjan, taj neki „bezokvirni“ realizam.

A potom sam otkrio način pisanja koji bih okarakterisao kao trbuhozborac koji govori u trećem licu. Prvi put sam taj stil primenio u pripoveci The Falls, koja je deo knjige „Pastoralia“. To je bio način da se približim prividno realističnom materijalu pisanom kao da potiče iz tuđe glave. Takav stil odstupa od ustaljenih tokova misli s tim što morate biti veoma pažljivi pri upotrebi njihove osobene dikcije, ali i da delom to znači da na neki način odajete poštovanje njihovim psihološkim afirmacijama.

Tako je to zapravo bio način da prozu učinim smešnijom i bržeg tempa, taj majušni umni konstrukt – Ućiću u Džimovu glavu i razmišljaću kao što bi Džim razmišljao. Iznenada, to je počelo da mi obavlja istu stvar koju su ograničenja tematskog parka radila pre.

Šta je to što po vašem mišljenju jednu zbirku čini celinom? Da li je to tema ili ritam? Kada znate da je završena? Pitam vas to, zato što u mom primerku za prvo čitanje „Desetog decembra“ nije bilo priče Dnevnik o Semplika devojkama, koja se nalazi u završnoj verziji, i to me je navelo da razmišljam o tome koliko li bi knjiga bila drugačija u svakoj od tih verzija.

Ta odluka šta ulazi u finalnu verziju, po kom redosledu, posve je intuitivna. Kada završim sve priče, uzmem puno ceduljica na kojima upišem prvu i poslednju rečenicu svake priče i zatim ih premeštam i preslažem. Zamisao kojom se vodim je da će vas prva priča dovoljno zadovoljiti da želite da pređete na narednu, i tako dalje. Redosled je važan zbog toga što razdaljine između priča katkad nisu... ukoliko ih ne poslažete kako treba, prijemčive, na neki način. A ne želite ni to da, na primer, deveta priča bude nalik osmoj. Svi oni iskonski nagoni treba da utiču na takve odluke.

Što se tiče priče o „Semplika devojkama“, na njoj sam prvobitno počeo da radim 1998. godine i zaglavio sam sa daljim pisanjem svih ovih godina. Dopadala mi se, i vraćao bih joj se, ali nikako nisam mogao da je dovršim. Pomišljao sam, Uf, njoj očito nije mesto ovde, bolje da je ostavim po strani. Knjigu sklapam tako da ona okupira naprednog čitaoca, da bi mu se dopala. Zapravo, dugo vremena sam bio zabrinut da ako ubacim dodatnu priču, knjiga može biti preduga; možda uspori impuls koji ona sa sobom nosi. Kako sam se zahuktano približavao kraju tog procesa, imao sam više vremena da joj posvetim, i tako sam dovršio priču.

Odjednom sam shvatio da će ova knjiga biti od značaja i suštine samo ukoliko se ova priča bude nalazila u njoj. Takođe se činilo da veoma dobro „komunicira“ sa ostalim pričama koje su završile u zbirci.

Na kraju krajeva, to vam je kao da ste tri-četiri dana kod optičara – Da li vam je bolje ovako ili ovako? [Smeh] Moj urednik, Endi Vard, bio mi je od velike pomoći. Poverio bih mu sopstveni život, i on je rekao: „Definitivno je bolje sa tom pričom u zbirci. Tako ćemo da uradimo.“ Dakle, to je prošlo dobro.

I ja se slažem sa njim.

I ja, takođe. Prvobitna verzija je na neki način bila bržeg tempa, ali i na neki drugi način pomalo tanka. Imala je svega 170, 180 stranica ili tako nešto, i činilo mi se da joj je ta priča dala na težini. Svakako, da nisam uspeo da dovršim priču, ne bih želeo da se ona nađe u zbirci, ali sam imao srećan sticaj okolnosti u vidu energije pri kraju procesa gde mi se učinilo da sam uradio baš kako treba.

Priča „Štene“ me je dovela do suza. Kao i „Deseti decembar“.

Izvinjavam se. [Smeh] Ali, jej!

To je zaista retkost. Bila sam vrlo svesna šta mi se dešavalo. Pomislila sam: Pa ja nikad ne plačem zbog fikcije! Čini mi se da je to zbog toga što, u ovoj novoj knjizi, ponekad postoji makar neka mogućnost iskupljenja, ili to što stvari ne idu naopako baš svaki put... [Smeh]

To je upravo tako. Zanimljivo je što mislim da nisam značajno promenio svoj stav prema životu od moje prve knjige. Zaista može biti dosta teško ostvariti pozitivnu valentnost bez pribegavanja njanjavosti. Ja sam se emotivno mnogo angažovao pišući sve priče.

Autor: Džil Ovens

Izvor: powells.com

Prevod: Aleksandra Branković