Intervju sa Džonom Irvingom

Ambijent Nove Engleske, nasilne tragedije, rvanje, pa čak i povremeni napadi medveda, tematski su elementi brojnih romana Džona Irvinga. Sastojci su možda nesvakidašnji, ali knjige su legendarne: „Molitva za Ovena Minija“, „Svet po Garpu“ i „Tuđa pravila“ (za koju je Irving dobio Oskara). Irving priča zašto voli da piše o piscima, i navodi omiljene poslednje rečenice iz svojih knjiga.

Zašto u vašim delima ima tako mnogo junaka koji su pisci?

Posle 12 romana, od kojih je većina složena, znam dosta ne samo o procesu pisanja, već i o njegovom poreklu – o potrebi za njim. Znam i mnogo toga o piscima, ne samo o bavljenju poslom, već i o tome kako pisci posmatraju stvari, internalizuju ih ili se razdvajaju od njih. Zašto većina mojih likova ne bi bili pisci? Objavljujem romane 40 godina! Garp (iz „Sveta po Garpu“) je pisac, Rut Kol (iz „A Widow for One Year“) je spisateljica (kao i njen otac, majka i majčin ljubavnik), čak i dr Daruvala (iz „A Son of the Circus“) i dr Larč (iz „Tuđih pravila“) povremeno pišu. (U Daruvalinom slučaju su to plaćeni scenariji, a u slučaju dr Larča dnevnik). Iznenadilo bi me da u „Prošle noći u Tvisted Riveru“ poslednji put glavni lik mog romana bude pisac, veoma bi me iznenadilo!

Da li je tačno da novu knjigu uvek započinjete od poslednje rečenice i onda gradite priču prema toj utvrđenoj tački? Koja vam je omiljena poslednja rečenica koju ste napisali? Imate li omiljenu od drugih pisaca?

U 12 romana, poslednja rečenica je uvek napisana prva, a čak se ni pravopis nije menjao. Od te poslednje rečenice krčim sebi put unazad kroz zaplet, jer uvek postoji zaplet – volim zaplet – do tačke gde mislim da bi priča trebalo da otpočne. Proces od poslednje rečenice do prve ponekad traje godinu dana ili 18 meseci. A jednom kada dobijem prvu rečenicu, mogu da počnem sa pisanjem romana. Do tada znam celu priču i sve važne likove, kako i gde su se sreli, kada će im se putevi ponovo ukrstiti.

Dve poslednje rečenice koje najviše volim sadrže naslove tih romana – to su poslednja rečenica ovog novog romana („Prošle noći u Tvisted Riveru“)  i „Sveta po Garpu“. Ali takođe volim odjek onoga što dr Larč i Homer Vels govore kao uspavanku siročićima, onaj refren o „Prinčevima Mejna, kraljevima Nove Engleske“ u „Tuđim pravilima“. Volim refrene ili namerna ponavljanja, poput rečenice koju u dijalogu Merien govori svojoj ćerki na kraju „A Widow for One Year“. Nju smo već čuli ranije. („Ne plači dušo. To smo samo Edi i ja.“)

Ne obraćam naročito pažnju na poslednje rečenice u drugim romanima, ali se sećam dobrih. Kraj „Velikih očekivanja“, taj poslednji pasus, koji je postao kontroverzan zato što je Dikens promenio prvobitni kraj... većina modernih kritičara je obezvredila promenu, ali je Dikens uradio pravu stvar. I poslednje dve Boldvinove rečenice u „Đovanijevoj sobi“ me proganjaju svaki put kada ih pročitam.

Roman „Tuđa pravila“ vas je proslavio kao pisca koji se bavi problemima žena, pa ipak, neki čitaoci imaju podeljena mišljenja o vašim ženskim likovima. Kakav je vaš odgovor na ova podeljena mišljenja?

Prava na abortus su problem ljudskog roda, ne isključivo žena. Prava homoseksualaca su problem ljudskog roda, ne samo od važnosti gejevima. Ljudska prava su, naravno, bila važna crncima, ali ljudska prava su bila važna i za ljudski rod svakome ko ih je podržavao. Izbor, u slučaju abortusa, jeste i pitanje seksualne reprodukcije i prava na seksualnu privatnost. Ne interesuje me da li me proglašavaju feministom (ili ne). Podržavam feministički pokret; podržavao sam pokret za ljudska prava; uvek sam bio za, zalažem se i za prava homoseksualaca (i uvek jesam), iako sam heteroseksualac. Ne znam zašto ove osnovne slobode i jednakosti treba da budu tako razdorne. Sećate se takozvane Zakletve na vernost? Onaj deo o „slobodi i pravdi za sve“... ne navodi samo pojedince, zar ne? Ne navodi muškarce, belce, heteroseksualce, zar ne?

Ako se ljudi raspravljaju o tome da li sam feminista, pa, trebalo bi malo da prošire svoje vidike.

Da li imate jaka sećanja na čitanje iz vremena kada ste bili dete? Kada ste otkrili književnost i kada ste odlučili da ćete postati pisac?

Zavoleo sam pozorište pre nego što sam zavoleo knjige. Voleo sam pozornicu i glumu. Dikens je bio prvi pisac kojeg sam čitao, a zbog kog sam poželeo da postanem pisac. Dikens i Hardi, a od američkih Melvil i Hotorn. Stariji pisci, ti majstori forme iz devetnaestog veka. Većina moderne i  savremene književnosti me razočarava. (A još više me razočarava većina savremenih pozorišnih predstava.)

Izvor: goodreads.com

Prevod: Đorđe Radusin