Intervju sa Dženi Kolgan: Šta me čini srećnom

Male doze sreće nas sprečavaju da previše brinemo o velikim životnim pitanjima, kaže autorka.

Velike stvari koje čine ljude srećnim su mahom kvalifikovane, kaže autorka. Naravno da sam srećna kada me deca uhvate za ruku na putu do škole i šapuću Važne Stvari, ali to me istovremeno bolno podseća na to da oni brzo rastu i da će jednog dana – i to vrlo uskoro – prestati da mi govore takve stvari. Umesto da prave frku zbog žabe na putu, oni će jednostavno zagunđati, baš kao što je petogodišnjakinja koja je ceo život nosila kostime od poliestera Baza Lajtjira, Spajdermena, Ajron Mena i Roket Rakuna nedavno izjavila da će se od sada „normalno“ oblačiti.

Volim što sam pisac – zaista volim i znam da sam neverovatno srećna – ali naravno: a) ono što mi je u glavi je uvek mnogo bolje od onoga što uspem da prenesem na papir, b) iduća knjiga je uvek bolja od one koju trenutno pišem i c) pisanje je nestalan posao kao i svaki drugi i u jednom trenutku mogu da ostanem bez njega. Tako da apsolutno verujem u male, bezuslovne radosti. Nova olovka – čvrsto verujem da negde postoji neka platonovska ideja olovke za skiciranje i jednoga dana ću je pronaći. Crveni karmin. Nova epizoda „Doktora Hua“, bilo koja epizoda „Prijatelja“.

Džin i tonik petkom uveče. Prijatelji naravno – što stariji to bolji. Osam sati sna. Odlazak na aerodrom bilo da idete negde ili nekog čekate – oba su puna divnog iščekivanja. To su te male doze sreće koje nas sprečavaju da previše brinemo o velikim životnim pitanjima.

Ali se ponekad noću ponadam. Kada su svi bezbedni i na okupu, domaći zadatak urađen, posao završen, sve rasklonjeno, suze obrisane, vesti i šale razmenjeni i kuća tone u san (rano – još jedna mala stvar koja me čini srećnom) i tu smo samo mi, u tom dubokom srcu braka – dvoje ljudi koji se drže za ruke u mraku – u tom trenutku pre nego što zaspim, tada pomislim da je život možda baš ovo. I da neću morati da osetim hladne vetrove starosti i bolesti i brige i probleme i sve ostalo što prati život. Možda ćemo uvek biti ovakvi.

I u toj kratkoj sekundi, u tom beskraju, tren pre nego što zaspim, potpuno sam srećna i osećam se blaženo.

Izvor: theguardian.com

Autor: Dženi Kolgan