Intervju sa Dušanom Savićem, autorom romana „Porajmos“

U romane ste se zaputili u vašim kasnim pedesetim godinama – šta vas je toliko dodirnulo?

Nikad nije kasno! Nisam ranije počeo da pišem, dok ta potreba nije sazrela u meni. Pišem jer i tada saznajem. Čitam da bih pisao. Literatura je kao plodni vrt. Korov se lako prepoznaje. Kada biramo štivo želimo da ono bude kao oplevljena bašta cveća različitih boja, manjeg, većeg, mirisnijeg i onog lepog izgleda. Zato je i teško reći koja je knjiga dobra. To zavisi od subjektivnog pogleda čitaoca!

Ponelo me nekako, ali ne sudbinski. Jednostavno popeo sam se na liticu i poleteo.

Bečki točak, vaš prvi roman, odveo vas je do Porajmosa, u zlo vreme holokausta. Ima li taj vaš spisateljski točak puta i u srećnija vremena?

Piščeva imaginacija je čudo koje se rađa na relativno uskom, takoreći omeđenom polju. Pisac, hteo ne hteo, mora da piše o smrti i rađanju, mržnji i ljubavi, zlu i dobru, nevolji i sreći. Izabrao sam da pišem o prirodi ljudskog zla kako bih eventualno, kroz ono što stavljam na hartiju, došao do nekih odgovora koji mi nedostaju i koje uporno tražim. Tada imam priliku da sām sebi postavljam pitanja, u ovom slučaju da pokušam da otkrijem: Kolika je cena opasne ideologije? Pitanje je mogućnosti pronalaženja definitivnih odgovora, i zato to tragalaštvo i delim sa čitaocima.

U stvaranju romana „Porajmos“, uz opasnost da skrenem u puku faktografiju, koja više pripada suvoparnim činjenicama istorije – smrt kao brojke, i da se moj roman pretvori u dokumentarnu hroniku, ipak sam, gotovo nesvesno, jezgrovitim i kratkim rečenicama, filmičnom poetikom pokušao da romaneskni „scenario“ pretočim u žive slike. Tim metodom, povezivanja nekoliko celina u jedinstveni prostor romana, stilom filmske dramaturgije, doznačio sam dramatična pitanja i, nadam se, i neke odgovore.

Večiti sam optimista i istinski se nadam boljim vremenima.

Šta vama znači biti pisac – sreća u nesreći, mir u nemiru, imanje u nemanju, Slobodan um, širok drum, ili nešto sasvim drugo?

Svega pomalo od ovog što ste naveli. Svaki čovek je kreativan na svoj način. Ako želimo da svoje emocije podelimo s drugima onda moramo biti spremni na odricanja i, naravno, raditi na tome. Mnogi ne pokušavaju nikad, poneki počnu i posustanu, a kod nekolicine sazre kao što se desilo u mom slučaju, u kasnim pedesetim.

Koje je odredište vašeg književnog puta?

Volim klasičnu priču gde znam početak i kraj. Zato pišem romane.

Priče a i romani, trebalo bi na neki način da ostanu otvorene, s nekom dilemom, gde pisac daje suštinu, a sve ostalo pripada čitaocu. U romanima pokušavam upravo to, da zgusnem kazivanje filmičnim kadriranjem i tom tehnikom da dobijem na dinamici kako bih zaintrigirao čitalačku publiku. U književnosti nema garancija, kao ni u životu. Svaki pojedini slučaj jedinstven je, a samim tim je istinit. Tako ništa ne postaje neverovatno upravo zbog te jedinstvenosti.

Upravo sam završio, uz pomno čitanje naših autora, čitanje romana Čevengur, Andreja Platonova, i ne znam šta bih dao da imam njegovu rečenicu.

5. Živeli ste u Banjaluci, Zagrebu, Beču, ne malo emocija vezuje vas za Sombor...Da li ste ovaj grad odabrali za konačnu štaciju vašeg nemirnog kofera uspomena?

Rođen sam u Banjaluci, odrastao u Zagrebu, a već tridesetak godina živim na relaciji Beč – Sombor. Dugi niz godina profesionalno sam se bavio filmom tako da to nisu jedini gradovi gde sam boravio duže vreme. Akumulisao sam silnu energiju na tim putovanjima i mnogo naučio od Lordana Zafranovića dok sam bio njegova desna ruka. Posle svega smirio sam se u Somboru koji je čarobno mesto. Tu čovek nalazi poseban mir. Tu se doista živi lepo, baš onako, lagano bački...

Idealno mesto za pisca u zrelijim godinama.

duš

Vaši utisci sa somborske promocije Porajmosa?

Uz beogradsku promociju, moram da priznam, ovo je bila jedna od boljih do sada. Sombor se još jednom izdvaja od ostalih gradova u Srbiji barem po odnosu prema literaturi. U najzelenijem čudu od grada književne večeri su uvek veoma posećene i tu autori potpisuju najviše knjiga.