Intervju sa autorkom romana „Srećni ljudi čitaju i piju kafu‟ Anjes Marten-Ligan

Anjes Marten-Ligan je sama objavila na internetu svoj prvenac 2012. godine. Pet godina kasnije, i nakon pet objavljenih romana od tada, njene knjige je pročitalo više od milion čitalaca. 

Autorka priznaje da joj nije lako da shvati šta joj se dešava. Istina je da su se događaji odvijali veoma brzo, i da je njen prvi roman, objavljen na internetu, privukao 8500 čitalaca za manje od tri meseca, što joj je otvorilo vrata priznate pariske izdavačke kuće Mišel Lafon.

Usledila su tri nova romana a njeno ime je postalo sinonim za knjižarski fenomen jer je od anonimnog autora dostigla tiraž od milion prodatih primeraka knjiga. Ona kaže da je njen recept u tome da se čitaoci identifikuju s junacima i da lako skliznu u njihove životne priče.

U ovom intervjuu ona govori o tome kako je počela da piše, ko su njeni junaci, i kako će njen prvenac biti adaptiran za filmsko platno u Holivudu.

Ko ste Vi?

Ja sam mama dva dečaka od 9 i 5 godina, i imam 38 godina. Živim u Normandiji.

Kako ste počeli da pišete?

Prvi roman, „Srećni ljudi čitaju i piju kafu‟, počela sam da pišem 2010. godine. Objavila sam ga samostalno kao digitalnu knjigu krajem 2012, i u roku od 3 nedelje sam došla na vrh najprodavanijih elektronskih izdanja. Tako me je primetio izdavač i predložio mi ugovor.

Da li ste oduvek pisali?

Ne, uopšte. Po zanimanju sam klinički psiholog, a pisanje mi se dopalo dosta kasno, dok sam pisala diplomski, a kasnije i magistarski rad. Tada sam rekla sebi da ću jednoga dana, ako budem počela da pišem to će biti da bih ispričala svoje priče, a ne da bih beležila profesionalne storije. I eto, kad sam postala mama, počela sam da pišem.

Priča iz romana „Srećni ljudi čitaju i piju kafu‟ je sazrela u meni, i pomislila sam da ako sad ne počnem, neću nikad.

Kako se gradi priča? Prva dva romana počinju saobraćajnom nesrećom. Ima li tu nečeg autobiografskog?

Ne, pošla sam od pitanja: šta bi se desilo, šta bih uradila ako bih izgubila najdražu osobu na svetu, što su tada bili moj muž i moj stariji sin (mlađi se rodio kasnije). I zamislila sam jedno mesto – Irsku. Nisam počela da pišem od saobraćajne nesreće, ali mi je bila potrebna upečatljiva početna scena, kao i dijalog između Dijan, Kolena i Klare. Trebalo im je dati telo iako su oni mrtvi u romanu. Bilo mi je važno da oni u romanu imaju trenutak života. I odatle je sve počelo.

Da li možete da se odvojite od junaka, ostavite ih u računaru da žive tamo?

Nikako! Oni su uvek tu. Svuda idu sa mnom, nekad su čak prisutniji od stvarnih ljudi. Ponekad, u šali, kažem da ih vodim sa sobom: u kupovinu, po decu u školu, pod tuš, na spavanje... uvek su tu!

Da li kafe-knjižara iz ovog romana zaista postoji?

Da, to je Bel Ortenz (Lepa horentzija) u Parizu. Kad sam studirala u Parizu, stalno sam tamo išla. I kad sam odlučila da Dijan ima kafe-knjižaru, odmah mi se ukazala slika Bel Ortenz. 

Da li je tačno da ste prve tri knjige prodali u ukupnom tiražu od jednog miliona primeraka?

Da, prve tri su dostigle toliki tiraž.

Danas ste slavni, kako živite sa tim?

Sve se odvija vrlo brzo, gotovo vrtoglavo. Ne mogu da se naviknem. Sve je počelo pre tri godine, objavila sam pet romana i još uvek ne mogu da se načudim svemu tome. Dobro, jedan deo mog života je ostao netaknut, i moji najbliži mi kažu da se nisam promenila. Imam neverovatnu sreću što mogu da se posvetim pisanju, i aposlutno mi je jasno koliko imam sreće.

Da sve bude bolje, kontaktirao Vas je jedan holivudski producent, zar ne?

Da, potpisali smo ugovor za  adaptaciju romana „Srećni ljudi čitaju i piju kafu‟. Biće to francusko-američka koprodukcija. Mnogo smo pričali o romanu ali se ja ne mešam u to, film nije moj resor, mogu samo da im verujem. I to je sve što znam.

Ali moram da priznam da kad su mi javili da je ugovor potpisan, ceo dan sam naizmenično plakala i smejala se. To se zaista dešava samo na filmu... Osim toga, to je tako lepa vest da više volim da ne mislim o njoj jer je to dug projekat, a u međuvremenu ima još priča koje valja ispričati...